Jedan za sve 

Ponekad čoveku dosadi da čeka da se ostali skupe, da razmotre, da odluče, da preduzmu... nego sve uradi odmah, sam.
Jer, nekad je to jedini način da se posao uradi, nešto završi, nekome pomogne... iako je tako teže. Pošto su obično to poslovi koji zahtevaju volju i snagu mnoštva, čitave zajednice, i prevazilaze moći pojedinca...
Ili nam ovo poslednje samo služi kao izgovor da ništa ne preduzmemo?
U istoriji, za loše stvari u većini slučajeva krive su mase, ali mnoge dobre stvari civilizacija duguje pojedincima koji su prkosili verovanju da se nešto ne može, da nije pravi trenutak, da ne može tako...
Takav je slučaj sa velikim stvarima, jer su ti pojedinci otkrivali su kontinente,  gradili nebodere, pronalazili lekove... i sa, uslovno rečeno, malim: oni očiste svoju ulicu, pomognu nemoćnom susedu, jednom rečju: učine nešto za ovaj nesavršeni svet koji nam je dat.
Poprave ga.
Sami. 

Aleksandar Simić 

Aleksandar Simić poželeo je da bude kompozitor tek na trećoj godini studija medicine. Bez ikakavog prethodnog muzčkog iskustva, javio se na prijemni na Muzičkoj akademiji - i zauzeo prvo mesto na rang-listi. Od tada, komponovao je misu za Vatikan povodom 950 godina rakola u hrišćanstvu i muziku kojom je Srbija obeležila dva veka državnosti, uz njegovu kompoziciju Ruska Federacija slavila je pola veka postojanja,  član je Britanske akademije kompozirora, osnivač hora "Serafimi"... i još, rekla bi deca, svašta nešto. I uz sve to, Aleksandar Simić stiže da se bavi humanitarnim radom.
Pokretač je programa "Note iz srca", koji za cilj ima da muzikom skrene pažnju na položaj hendikepiranih. On i njegovi "Serafimi" održali su seriju koncerata za pomoć deci ometenoj u razvoju, slepima i osobama koja su vezana za invalidska kolica.
Alekansadra Simišć kaže: "Stvar je veoma jednostavna - postoje ljudi čije izrazito teške uslove života treba oplemeniti i ispuniti pažnjom i ljubavlju."
Samo zvuči jednostavno! 

Selomir Marković 

Selomir Marković četvrt veka čuva spomenik na Čegru. Bez dinara. Otkako je od čelnika Narodnog muzeja u Nišu dobio ključeve čegarske kule, da brine o senima Stevana Sinđelića i 3.000 resavskih junaka hrabro izginulih u Prvom srpskom ustanku, od Čegra se nije odvajao.
Svakog jutra Selomir upal na spomeniku sveću za duše junaka. A oko posetilaca koji se popnu na čegarsko brdo angažuje se cela njegova porodica: supruga dočekuje goste, sin i snaja pripomažu pridošlicama, a unuke, još u osnovnoj školi, prinose pogaču, so, rakiju.
A svi oni za to ni od koga nisu plaćeni, i ni jedan od ovih vrednih čuvara nema redovna primanja: žive od novca koji im daju turisti i đačke ekskurzije za Selomirova predavanja,  ili onog što  im udele turističke agencije.
Čuvari svetionika hrabrosti i slobode često nemaju novac da plate struju.
Ali ne odustaju.
Sami, za sve. 

Žikica Cvetković 

Žikica Cvetković živi u Beogradu, gradu koji se razmeće svojim položajem na ušću dveju reka.
Ali isti taj Beograd o svom blagu nimalo ne brine, i da nije povremenih bujica i jakih vetrova, i Sava i Dunav brzo bi bili pregrađeni smećem koje Beograđani, i stanovnici gradova uzvodno od njih, bacaju u vodu.
Kad se Žikica Cvetković doselio u Višnjičku banju, na obalu Dunava, ostrvo Ada huja od nagomilanog smeća pretvorilo se u poluostrvo, a rukavac Dunava bio je potpuno preplavljen plastičnim flašama i otpadom. Za Žikicu to je bio alarm da animira ljude i pokuša da promeni nešto. Podršku je dobio od opštine Palilula, uložio je svoja sredstva i kupio brodić katamaran za skupljanje plutajućeg otpada. Kasnije su usledile druge inicijative, čišćenje Paradjz ostrva, izgradnja eko kampa, ali i saradnja sa Sekretarijatom za zaštitu životne sredine, kao i Nacionalne službe za zapošljavanje.  Bilo je teško napraviti prvi korak, ali Žikica je bio spreman da taj korak napravi za dobrobit svih.

Petnaesta emisija JEDAN ZA SVE na programu je u nedelju 15.07.2012. u terminu od 17:00 časova na RTS1