Kad sve izda, zemlja neće!

Izmičemo se od njive, napredak računamo generacijama koje nas dele od ratara, po blatu ni u parku ne hodamo, a seljacima na pijaci govorimo "ti". 
Ali njiva je dobra, oranica je plemenita i velikodušna, prašta  nam  to neverstvo, i kad joj se vratimo, uzvraća ljubav stostruko. Jer zna da je nezamenjiva.
Kad dobijemo otkaz jer smo višak, kad preduzeće ode u stečaj, kad neko kupi fabriku i zatvori je... tu je oranica.
Tada se prisećamo predaka koji su još živeli na selu, i otkrivamo da je njihovo umeće i dalje u nama, u našim rukama, i da znamo kako se ore, seje, žanje, peče hleb i pravi vino... i psuje nebo kad nema kiše, i kad prođe grad.
Od zemlje i na zemlji može da se živi. Ne lako, i ne mnogo udobno, pa ko ne mora - blago njemu.
Ali, vredi znati da, ako nam jednom loše krene, ako nas sve izda - zemlja neće!

Boško Kojčić

Boško Kojčić, iz Orlovata, dugo je radio u fabrici čarapa, potom je držao komison, ali nije išlo... sve dok nije zasadio vinograd. Prvo mali, za jedno bure vina, pa posle, kad je država počela da podstiče ovu granu i daje subvencije, širio se. Svake godine napreduje po malo i stalno uči, ponosan štoi je sve što ima stekao sa svojih deset prstiju.
Kojčići danas žive od vinograda i vina. Radni dan im je ispunjen od ujutru do večeri, jer treba zemlji dati da bi se imalo. Njihova ljubav prema zemlji i grožđu, banatska zemlja i vojvođansko sunce, zajedno se pretaču u vino koje na sajmovima dobija nagrade i priznanja, i osvaja kupce.
A selo je osvojilo njih.

Slobodan Lečić

Slobodan Lečić iz novovaroškog sela Amzići imao je šesnaest godina kad mu je umro otac, i u nasleđe osatvio par volova i rabadžisjki posao, da njime prehranjuje porodicu. Od tada, bezbroj puta je u planini i osvanuo i omrknuo, često i mokar i gladan, a dešavalo se da se odeća sledi na njemu, i da se kući vrati mokrih nogu, prljav, jadan... ali za njim su ostali i kubici drva, složeni pored puta, spremni za utovar u kamione. Istina, zarađene pare brzo odu na hranu za njega, braću, majku... i za volove, koje rabadžija čuva više nego sebe, jer oni su mu sve, ali Slobodan ne odustaje
"Bolje da radim ovde, zaradim koji dinar i budem svoj gazd, nego da sedim kod kuće i čekam da mi biro za zapošljavanje nađe radno mesto", kaže.

Vladeta Stamenković

Vladetin otac bio je prvi Stamenković iz Velikog Mokrog Luga koji je prekinuo porodičnu tradiciju gajenja povrća  - izučivši električarski zanat, otišao je u svet. Posle deset godina, sa zarađenim novcem, vratio se u Srbiju i otvorio pekaru. Vladeta, koji je takođe postao električar, radio je sa ocem, sve dok ih infalcija devedesetih godina nije zbrisala, pa opet nisu imali ništa.
Vladeta se oženio, dobio decu, i krenuo ispočetka: zaposlio se kao elektirčar u jednoj privatnoj firmi, ali je i ona propala.
Tada je, uz kredit grada Beograda, podigao plastenik na mestu paredovskih bašti.
Sada svi rade: on i otac uzgajaju povrće, majka i žena, fakultetski obrazovana, prodaju ga na pijaci, gde imaju stalne kupce, jer svi prepoznaju kvalitet. 

Trinaesta emisija ŽIVETI OD ZEMLJE na programu je u nedelju 01.07.2012. u terminu od 17:00 časova na RTS1