Ima prilika za koje je ponašanje propisano: samo tako i nikako drugačije... ali u kojima se neki, daleko od svedoka, toga ne drže. Recimo, nađu izgubljen novac, i zadrže ga. Ako njihov moral dovedete u sumnju, neće priznati da su prisvojili tuđe, već će naći opravdanje, pet opravdanja, sto... Reći će: nisam oteo, pošteno sam našao, vratio bih da sam znao čije je... i svašta još, što će onog koji pita čak navesti da posumnja: nije li ih, možda, nepravedno optužio. A ima ljudi koji su našli pare i bez razmišljanja ih vratili. To su večerašnji heroji. Iz različitih gradova, različitih zanimanja, i različite životne dobi. Ali jedno im je isto: ni jedan nije ni pomislio šta bi mogao da uradi s nađenim novcem. Zšto bi, kad to nije njihovo? Kratko i jasno.
Dragan Nikolić
Prisustvo policajca ne primetimo kad je sve u redu, setimo ih se samo kad smo - s razlogom ili bez... - nezadovoljni njihovim radom. Dragan Nikolić iz Beograda je policajac duže od tri decenije. Njemu je jednom zapalo da se brine o ruskim sportistima, gostima u Beogradu. Na tom zadatku, Dragan Nikolić našao je veliku sumu novca. Jedan od gostiju o kojima se on brinuo, zaboravio je na pultu hotela novčanik. Procedura se zna: Dragan Nikolić odneo je novac u stanicu, prijavio slučaj nadređenima, i onda se dao u potragu za vlasnikom. Prijatna iznenađenost, radost, zahvaljivanje... sve to je došlo na kraju tog samo jednog od mnogih dana u dugoj službi policajca Dragana Nikolića. Sutradan na njega niko nije obraćao pažnju jer je sve bilo dobro.
Milanko Obućina
Za Milanka Obućinu iz Sjenice četiri hiljade evra veliki su kao kuća. On i supruga žive sa nezaposlenim sinom, i preživljavaju hraneći se u narodnoj kuhinji... E, pa, taj i takav Milanko, na putu do apoteke našao je pomenutih četiri hiljade evra i još preko toga, i odmah odneo novac u policiju, da se da onome čije je. Ponuđenu nagradu nije hteo da uzme. Šta će meni tuđe?, rekao je. I nema razloga da verujemo da se pokajao, čak ni kad u apoteci nije imao para da kupi lek za srce po koji je došao. Nema, pa šta? I ovako se može gurat i durat, mora da je rekao u sebi, i produžio u narodnu kuhinju. Visoko podignute glave. A zašto i ne bi?
Marko Lazović
U Srbiji će još svaki koji je prevalio četrdesetu reći da su ovi što su skoro postali punoletni vaspitno zapušteni i upušteni. A da mu čovek kaže: a Marko Lazović... šta bi taj stari namćor rekao? Marko Lazović ima 24 godine, živi u Prokuplju, našao ja na ulici izgubljeni novac, pa je našao i vlasnika, i sve mu to uredno vratio. Marko je policajac, i posle svega rekao je: "Moj posao je da pomažem građanima i ja se trudim da to i radim, ne samo kada sam na poslu već i privatno. Moj posao je da se nađem ljudima u nevolji." A oni što tvrde da su nam mladi zapušteni i upušteni, kad sretnu Markove roditelje i šefove na poslu, da im priđu i čvrsto stegnu ruku. I da kažu: "Svaka čast!"
Ljubodrag Vranić
Čovek je komplikovan stvor, u većini slučajeva postupke mu je nemoguće predvideti. Recimo, onaj blagajnik banke u Kragujevcu, što je pre dve godine ukrao milion i po evra iz kase koja mu je bila poverena, a onda sedeo u kafiću i čekao da ga policajci uhapse... nikome nije rekao zašto je to tako uradio! A sa Ljubodragom Vranićem je drugačiji slučaj: ovaj zidar našao je na krovu koji je popravljao deo tih opljačkanih para. Sve uredno spakovano, i lepo sakriveno... i kako je našao, tako i predao policiji koju je pozvao. Ljubodrag ima ženu, i dve ćerke. Jedna je student, druga đak u srednjoj školi. Za njega se zna zašto je tako postupio: "Meni je najdraži zagrljaj moje dece - ćerke su me ljubile i grlile... Ponose se sa mnom. Od toga mi veće sreće nema." Čovek jeste komplikovan stvor, ali neke su stvari u njegovom životu jednostavne.
Jedanaesta emisija POŠTENJE na programu je u nedelju 17.06.2012. u terminu od 17:00 časova na RTS1
