Osvajač medalja na evropskim prvenstvima u atletici, posle bolesti prinuđen da trenira u parku

U dvorištu porodične kuće u beogradskom Bulevaru mira, dočekuje nas srdačno i pozdravlja čvrstim stiskom ruke Luka Rujević, sportista uz čije ime ono „višestruki pobednik“ ima drugačije značenje. Medalje i rekordi se podrazumevaju, ali on je morao da pobedi i nemar i nerazumevanje čelnika klubova, i bolest.
Luka će uskoro napuniti 23 godine – rođen je 14. oktobra 1985. - a počeo je da trenira sa osam. Nije bilo dileme: bacanje kugle i diska.
„To su discipline gde snage odmeravaju veliki i jaki ljudi, uvek sam bio impresioniran njihovom snagom i energijom. Želeo sam i ja među atletske divove“, govori Luka toplo i iskreno.
Njegov put nije bio lak. Prvi trener, sada počivši Miodrag Vukičević, verovao je u njega, a Luka je to znao da vrati rezultatima, rekordima i šampionskim titulama u pionirskim kategorijama. Međutim, to nije bilo dovoljno čelnicima Partizana, govorili su da je antitalenat i da treba da krene nekim drugim putem. Nije ih poslušao. Na sreću, podržao ga je otac Zoran koji je preuzeo ulogu trenera 1998. godine - da bi pomogao sinu i razvio njegov talenat, upisao je i završio sportsku akademiju. Kao nagrada stižu još veći uspesi, novi rekordi u pionirskoj konkurenciji, a 2000. godine bacio je disk 66,04 metara i ostvario svetski rezultat broj jedan.
U juniorskoj konkurenciji bio je sedmi na svetu, treći u Evropi, ali je te 2003. godine podrška Atletskog saveza izostala: za Luku nema novca, norme su visoke, trenera i oca Zorana brišu sa liste putnika za velika takmičenja, a stižu i povrede. Isto je i 2004. godine. Ali, i u takvim okolnostima Luka ide dalje, bez bele zastave. Rezultati - kugla 20,06, i disk 62,50 metara - jednostavno su primorali atletske poslenike na drugačije ponašanje. Novac za treninge stiže a Luka na svetskom prvenstvu u Italiji osvaja bronzanu medalju u bacanju diska, ali umesto priznanja, ukinuta mu je svaka finansijska pomoć. Klub i Atletski savez su ga zaboravili, jednostavno, nije dobio ništa. Ali, ni ovoga puta nije klonuo duhom.
I naravno, upornost se isplatila. Na zimskom Evropskom prvenstvu 2007. osvojio je zlato u bacanju kugle, a na letnjem Šampionatu Evrope srebro. Za disk nije bio prijavljen – greškom Atletskog saveza.
Kao vojnik, dobija novi zadatak – armijske igre u Indiji. Tamo nije blistao. Povrede kolena i ramena učinile su svoje, uz to se i teško razboleo, a da to u Indiji nije znao. Na pripremama u Herceg Novom početkom 2008. godine bolest uzima maha, ali su sportski rezultati i dalje sjajni - sedam puta je bacao bolje od norme, a plan je bio 21 metar. Međutim, Olimpijske igre u Pekingu ostale su samo san. Visoka temperatura, kostobolja, stomačni problemi... za kratko vreme izgubio je 40 kilograma. Kolos koji je imao 141 kilogram kao da se istopio. Lečio se na VMA u Beogradu, i zahvaljujući doktoru Dinu Tarabaru, izlečio. Sa bolešću se borio četiri meseca, jedno vreme nije mogao da hoda. Snagu mu je dala porodica, prijatelji, njegov novi klub Vojvodina, sponzori Multikom, Telenor, Soker kladionice, i Olimpijski komitet... a najviše otac.
Luka polako vraća snagu, sada ima 120 kilograma i ponovo trenira - u parku kod Partizanovog stadiona.
„Želim da budem heroj stadiona a ne gradskih parkova, gde se tokom treninga često krijem od radnika Gradskog zelenila“, uz veliki osmeh kaže junak naše priče. Sledeće godine biće spreman za Evropsko dvoransko prvenstvo. kasnije i za svetsko.
„Idemo dalje! Daću sve od sebe, jer drugačije ne umem...“, kaže Luka Rujević, heroj iz parka koji će uskoro ponovo biti heroj stadiona širom sveta.

M. H.
(2008)