| Danijela Jovanović |
| Lavica na vrhu Kavkaza |
|
Prva žena s invaliditetom u svetu koja je osvojila najviši vrh Evrope – Elbrus U subotu, 9. 8. 2008. godine u 9 h po lokalnom vremenu, Danijela Jovanović, rođena bez obe šake i oba stopala i s deformitetom donje vilice, postala je prva žena s invaliditetom u svetu koja je osvojila najviši vrh Evrope – Elbrus (5642 m) u masivu Kavkaza u Rusiji. To je podatak koji će ostati zapisan u istoriji svetskog alpinizma. Za sajt „Moj heroj“ razgovarale smo dva puta, pre odlaska na Kavkaz, i nakon povratka sa uspešne ekpedicije. PRE PUTA: Posle plivanja u bazenu Sportskog centra „Banjica“, dolazi na ugovoreni sastanak u crvenoj trenerci i majici na bretele, s rancem na leđima. Spretno okači ranac na stolicu, sebi otvori flašu od soka, i bez trunke dvoumljenja kaže: - Sport mi je najvažniji u životu. Da mi nema sporta bila bih najteži invalid. Ovako, prevazilazim sve. Danijela Jovanović je dosad osvojila vrhove u Srbiji - Stol, Rtanj i Midžor (najviši srpski vrh na Staroj planini, 2170 m), u Crnoj Gori Prokletije (2695 m), ali i najviši vrh Balkanskog poluostrva – Musalu u Bugarskoj. Kaže da su svi ti vrhovi koje je osvojila dosad, u stvari, dvogodišnja priprema za Elbrus. Ovaj Dacin poduhvat organizuje Savez za sport i rekreaciju invalida Beograda i Klub ekstremnih sportova „Pozitiv“ iz Kučeva. Pod pokroviteljstvom Sekretarijata za sport i omladinu grada Beograda i Ministarstva rada i socijalne politike. Planinarenje nije jedini sport kojim se Danijela bavi. Još 2002. počela je ozbiljno da se bavi plivanjem. Te godine je u plivanju osvojila četvrto mesto na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj. Iste godine u Argentini je na svetskom prvenstvu od tri stotine i više takmičara osvojila deveto mesto, a sledeće godine u Češkoj, treće. Odlično igra tenis i košarku, takmiči se i u trčanju, skoku u dalj i stonom tenisu. Obožava da igra košarku. Na takmičenju osoba sa invaliditetom na nivou Beograda osvojila je prvo mesto u trčanju na sto metara i u skoku u dalj. Godine 2007. proglašena je najuspešnijom sportistkinjom Beograda sa invaliditetom. Pre dve godine je zavolela i planinarenje. I kaže da se ne boji visine: - Taj osećaj kad stigneš na cilj, kad osvojiš vrh i gledaš svet odozgo... to ne može da se opiše. U početku sam se, priznajem, plašila vetra i oluje. Ali, samo je važno da znaš kako da se pravilno namestiš. I onda uživaš. Zato joj je kaže posebno drago što će, ako sve bude po planu, na Kavkazu proslaviti i svoju pobedu ali i 40. rođendan (13. avgusta): - Biće mi to najlepša proslava rođendana u životu. I to baš kad treba da napunim 40 godina. Kažem joj da je prava lavica, ali ne zbog horoskopskog znaka u kojem je rođena. Taj horoskopski znak to samo potvrđuje. Daca se smeje. I uopšte se ne pita da li će uspeti da se popne na 5.642 metra nadmorske visine. Zna da hoće. Čak se više ne brine ni za vremenske uslove: - Takva je priroda. Ali ja neću odustati. Kavkaz je ćudljivi planinski masiv na granici Evrope i Azije i Slobodan Stokić, Danijelin trener, sa kojim Danijela 27. jula kreće na ovu ekspediciju, na nedavnoj konferenciji za novinare, rekao je da „ozbiljan problem mogu da budu vremenske prilike“ na Elbrusu. Po najnovijim prognozama na Elbrusu, najvišem vulkanskom vrhu Kavkaza, vremenske nepogode mogu da traju po četiri, pet dana. Kavkaz je ledena planina, divovskih glečera i grebena, proteže se 1500 km između Crnog mora i Kaspijskog jezera, između Rusije i Gruzije. Zapadni Elbrus, jedan od tri vrha ugašenog vulkana (jugozapadni i istočni su nešto niži), najviši vrh Elbrusa, Kavkaza i cele Evrope, ovogodišnji je cilj Danijele Jovanović. Međutim, od moćnog planinskog lanca na kraju sveta, kako je u 19. veku planinarima izgledao Elbrus, Danijeli je mnogo veći problem čaj koji će morati da pije: - Nikada nisam volela čaj - mršti se, poput deteta, na samu pomisao o njegovom ukusu - ali moraću da ga pijem na Kavkazu. I sad pokušavam malo, ali taj čajni trening mi nekako najteže ide“. Daca se ne plaši, zato što će pored nje u pohodu na najviši vrh Evrope biti trener Slobodan Stokić, koji je već nekoliko puta osvajao Elbrus: - Imam potpuno poverenje u Bobana. On me je uputio u tajne ovog sporta i ne bojim se. Znam da to mogu. I znam da ću dobro podneti klimu. Tamo jeste jako hladno, niske su temperature, ali ću se već alimatizovati. Kad smo bili u Bugarskoj, trener mi je govorio: "Daco, još malo, još samo malo!" I ja sam išla. Ne volim da koristim štap, nego izvadim sajlu iz snega, uzmem je u ruke i polako se penjem gore. Čujem ga kako me bodri: "Još samo malo!" i imam snage da se popnem. I popnem se. Gore, dok smo bili kao ptice, na vrhu, rekla sam treneru: "Nećemo sad da čestitamo, nego kad se spustimo dole." E, onda smo slavili - ozarena je dok se seća svog pohoda na Musalu (2925 m), najviši vrh Bugarske i Balkanskog poluostrva. Daci je u svemu što radi najvažnija podrška njene porodice i prijatelja. Iako je roditelji savetuju da ne preteruje i da ne ide preko svojih moći, ona kaže: - Ja to znam. Već sam dovoljno iskusna u ovome što radim da znam kad treba da spustim loptu. Poznajem svoje telo. Ipak, znači mi kad moji roditelji i prijatelji brinu o meni. Ja im se samo javim i kažem šta mi je sledeći cilj. Danijela kaže da joj je svaki dan isplaniran već mesecima, i da se iz dana u dan smenjuju kondicioni treninzi i treninzi snage. - Samo je ranac težak 10-15 kilograma. Prvo je za to potrebna kondicija, da ne govorim o svemu ostalom - kaže Daca. Sada je na odmoru, i potpuno je posvećena pripremama za Elbrus, ali kada nije, jedan Dacin dan izgleda ovako: - Budim se ujutro u šest. Zato što na poslu treba da budem u sedam. Radim u jevrejskom restoranu „Stara sinagoga“ na Obilićevom vencu, kao pomoćna radnica. Perem sudove. Tamo mi je super, zato što imam dobre koleginice, tako da mi uvek brzo prođe vreme. Radim do četiri. Ali, kad imam pripreme i da treba da stignem na bazen, u teretanu, u kardio-centar i na aerobik uveče, puštaju me da idem u tri. Tako da mi je ceo dan ispunjen. Do osam uveče. Plivanje je ponedeljkom, sredom i petkom, a teretana utorkom i četvrtkom - priča Danijela. Kad je pitam šta još želi da proba što još nije, kaže da ima puno toga. Voli da roni, u stvari, kao dete je prvo zavolela ronjenje pa plivanje, i danas uvek i u bazenu i kad ode na more, voli da isproba koliko dugo može da izdrži da roni „na dah“. Volela bi, kaže da položi kurs iz ronjenja, da nauči da roni profesionalno, s bocom i maskom. Ali pre svega, hoće da nauči da vozi: - Sanjam da vozim. Znam da će mi se dopasti vožnja i jedva čekam da se upišem na kurs. Kažem joj da sam ja naučila, ali i da sam još nesigurna za volanom i da mislim da to nije za mene. Daca se mršti: - Plašite se? Ne smete se plašiti u životu. Ako ste položili vožnju i ako vam je trener rekao da znate, onda znate. Ja nemam nikakav strah. Ne mislim o njemu i ne govorim o njemu. Zato sedite za volan i vozite. Danijela kaže da je u Domu za decu i omladinu ometenu u mentalnom razvoju, u Sremčici, gde je živela od svoje 11. godine, mnogo naučila, da je još dok je bila u Sremčici zavolela sport, plivanje i trčanje posebno. Danas, Daca živi sa još troje svojih prijatelja iz Sremčice u stanu na Banjici u okviru projekta „Stanovanje uz podršku“. Na kraju, pitam Dacu: ko je njen heroj? - Divim se svom drugu Nenadu Krišanoviću. On je rođen bez obe potkolenice i obe podlaktice. On je vrhunski sportista i zahvaljujući njemu sam zavolela plivanje. Ranije sam plivala bezveze, penzionerski, više sam ronila, nisam znala ni kraul ni pravilno prsno. Iako sam imala svog trenera, koji me je svemu naučio, saveti mog druga Nenada su mi mnogo značili. Putujemo zajedno na takmičenja. Išla sam s njim i u Argentinu i u Nemačku, Češku. Divim se Bobanu, mom treneru. Volela bih jednom da budem kao on. I divim se Novaku Đokoviću. Ne samo što obožavam tenis, nego i zato što Novak nikad ne odustaje, bori se do kraja, hrabro, čak i kad gubi. To mogu samo najbolji - kaže. POSLE USPONA: Sa Danijelom se ponovo srećem po njenom povratku s Kavkaza. Između fotografisanja, konferencija za novinare i televizijskih studija dolazi, tačna u minut, sa Slobodanom Stokićem, njenim trenerom, sa kojim je i osvojila Elbrus, najviši vrh Evrope. Sedimo u kafiću na Trgu Nikole Pašića. Baš su bili kod predsednika Borisa Tadića, a Danijela iz svog ranca odmah vadi bombonijeru koju je dobila na poklon. Grickamo predsedničke hand made čokoladice iz teget kutije sa srebrnim slovima, a Danijela priča da joj nije bilo teško da osvoji najviši vrh Evrope. Slobodan Stokić objašnjava da je njihova ekspedicija startovala 29. jula (iz Beograda su krenuli 27. jula) iako se obično misli da ekspedicija počinje kad se stigne na samu planinu: - To je himalajski pristup. Ipak, bilo je neophodno da se aklimatizujemo nekoliko dana. Mi smo u selo Terskol stigli 28. jula. Terskol je poslednje selo ispod samog Elbrusa. Imali smo 5 dana aklimatizacije po vrhovima u okolini Terskola. Istovremeno smo se i odmarali. Onda smo krenuli na Elbrus. Kada su taksijem sa aerodroma u Mineralnim Vodama stigli u selo Terskol bilo je jako kišovito, priča Danijela. - Duvao je jak vetar i to se posebno osećalo na treninzima (aklimatizacionim usponima - prim.aut) po okolnim vrhovima. Zato i nismo mogli da krenemo na Elbrus baš kad smo isplanirali - kaže Daca. Već na prvom aklimatizacionom usponu (29. jula), Danijela je oborila svoj lični rekord, popevši se na 3400 m nadmorske visine. Prethodni rekord joj je bio vrh Musala u Bugarskoj visok 2925 m. Tokom aklimatizacionog uspona na 4700m bilo im je jako loše vreme. Duvao je vetar, padali sneg i kiša... Ali, nakon dva dana vreme je naglo počelo da se smiruje. Slobodan Stokić je znao da ne mogu da računaju na vremenske prognoze preko Interneta, jer se vreme tamo menja iz minuta u minut. - Zato je bilo najbolje da se oslonimo na lični osećaj, i na Bobanovo iskustvo s Elbrusom od prošle godine. Krenuli smo kad je Boban rekao da je trenutak, i da dobro vreme sad može da potraje pet, šest dana. Tako je i bilo. Kad smo se popeli na Elbrus nije bilo daška vetra - dodaje Daca. Ne može Danijela da opiše rečima osećaj s krova Evrope. To je najlepše što joj se dogodilo u životu i ne može da progovori ni reč. Samo odmahuje glavom a oči joj se pune suzama. Od sreće. - Znala sam da će tako biti, i nikad nisam ni pomislila da će biti drugačije. Sad znam da mogu i idem dalje - kaže ona. Ekspediciju „Elbrus 2008“ su organizovali Savez za sport i rekreaciju invalida Beograda i Klub ekstremnih sportova "Pozitiv". Pitam je da li je morala da pije čaj koji ne voli za vreme ekspedicije. „Nisam. Pila sam kefir i ajran, to je nešto kao naš jogurt ili kiselo mleko, s malo soli i bibera, to sam pila na litre i to mi se svidelo“, smeje se Daca. Šta dalje? Akonkagva, vrh planinskog venca Anda na granici Argentine i Čilea u Južnoj Americi. Taj je vrh - jedan od snova svih alpinista sveta, krov obe Amerike. To je i novi Danijelin san. Danijelu očekuju naporni treninzi u narednih šest meseci. Slobodan, Danijelin trener objašnjava: - To je malo toplija planina od Kavkaza, u kamenu je i mislim da će Danijeli biti još lakše nego na Elbrusu. Sam doživljaj na Elbrusu je kao da je reč o nadmorskoj visini preko 6000 m, jer je Elbrus ugašeni vulkan, i bez obzira na lednik koji ga pokriva, ima jakih isparenja ugljen-monoksida i nekih gasova bez mirisa pa je disanje dosta otežano. Tako da je, bez obzira na to što je visina 5642 metara, utisak drugačiji. Kao da je reč o većoj nadmorskoj visini. A Danijela me je impresionirala, zato što je samo prošetala vrhom, bez ikakve muke i napora. Na vrhu nije osećala ni bol u glavi ni mučninu, što je normalno i često se dešava alpinistima. Zato mislim da Danijela može mnogo više i da su njene mogućnosti znatno iznad Elbrusa. Mislim, čak, da prevazilazi i Akonkagvu. Ipak, oboje moramo da se pripremimo jako dobro. Ovim što je dosad uradila, Danijela nema samo želju da obara lične i svetske rekorde baveći se sportovima koje voli i koji joj život znače. Njen cilj nije uspeh zbog uspeha. Sve što je dosad učinila, učinila je to u ime osoba sa invaliditetom. Svojim uspesima u sportu, želi da skrene pažnju javnosti, pažnju društva i države, želi da pokaže da ona i ljudi poput nje, postoje, žive i rade među svima nama i nije im teško da budu uvek bolji. I da im zato treba omogućiti da pokažu šta mogu.
|
Komentari
RSS kanal za komentare na ovaj post