Čitav radni vek posvetio je borbi protiv požara

Poslednjeg dana oktobra 2009. u višespratnici na Petlovom brdu u Beogradu goreo je stan. Vatrogasac Milun Radibratović je sa kolegama iz vatre izvukao poluizgorelog čoveka i spasao mu život. Bio je to poslednji radni dan komandira voda u Vatrogasnoj stanici Košutnjak. Radibratović je sledećeg jutra došao u stanicu da se posle 28 godina rada oprosti sa kolegama. A, onda su opet zasvirale vatrogasne sirene.
- Istrčao sam napolje i video moje kolege u stroju. Aplaudirali su mi, a poneko je i plakao. I mene je štipalo za oči i u grlu, ali nigde nije bilo dima da se pravdamo - priča sa osmehom, danas, bivši vatrogasac Milun Radibratović.
Kolegama je priredio malu i veselu zabavu u vatrogasnoj menzi. Bila je to prilika da se sa starim vatrogascima Draganom, Goranom, Trkijem, Urošem, Markom, Ivanom, Zekom, Perom, Dragišom, Vlajkom, Bobanom i Prikom, priseti zajedničkih akcija i drama.
- Bili smo uigrani tim, kao Crvena zvezda kada je postala prvak Evrope. Jer, bez prijateljstva i poverenja, ne ulazi se u ovaj posao. Sredinom devedesetih upalila se čitava Deliblatska peščara. Smola i luč sa borova su potpaljivali vatru. Satima smo gasili ovaj nacionalni park. Da ugasimo požar u skladištu guma u Rakovici, bila su nam potrebna dva dana. Uspeli smo, jer smo se podržavali, radili kao jedan - pričao je mladim kolegama Milun.
Pod vatrogasnim šlemom preturio je mnogo opasnosti. Nagledao se svega.
U vreme bombardovanja NATO, on i njegove kolege nisu ni spavali. U kasarni na Topčideru i zgradi Generalštaba su gasili požar, dok su bombe padale naokolo, sprečili su u Lipovici da plamen zahvati rezervoare sa naftom...
Nerado pričaju o suzama, traumama, nemirnom snu, preispitivanju - da li su mogli brže...
- Bilo je strašnih prizora. Devetoro dece iz Resnika je izgorelo u sudaru “škode” i “vize” kod Rušnja 1991. Mnoga beživotna tela smo izvukli iz olupina autobusa i automobila... Nosili tela bez glave... To se ne zaboravlja - teško izgovara Milun i priznaje da ga ponekad muče noćne more.
Jedna od najtežih intervencija, kaže, bila je spasavanje povređenih u sudaru “juga” i autobusa u Žarkovu 1996. godine.
- Spremao sam se sa suprugom na godišnji odmor, kada je stigao hitan poziv iz stanice. Izašli smo na drum. Vozač je bio mrtav, a preko njega je ležala devojka koja je vrištala od bolova. Sekli smo lim, da je izvadimo i prebacimo u kola hitne pomoći. Kiša je lila kao iz kabla. Njen vrisak nas je držao u punom naponu da je spasemo. I spasli smo je.
Vatrogasni tim Miluna Radibratovića spasao je stotine ljudskih života. Samo tokom 2009. godine, pre odlaska u penziju, Radibratović i njegova brigada imali su 163 intervencije. Ugasili su 119 požara i izveli devet teških spasavanja u saobraćaju.
- Težak je to posao. Nagutao sam se dima i shvatio da je vatra đavo, koji munjevitom brzinom uništava sve ispred sebe. Doživeo sam grozne situacije... Strah nisam osećao, jer u tim trenucima sam samo mislio kako nečiji život zavisi od mene. Kasnije, noću, vraćale su mi se slike. Još sanjam vatru i kako me iz vatre dozivaju glasovi - priča Radibratović.

(Novosti, decembar 2009)