Неки подаци говоре да је на терену од Сарајева преко Далмације, па све до Славоније, спасила животе преко 40 хиљада људи

Мис Аделина Паулина Ирби рођена је 1833. године у Бојленд Холу у Норфолку, у Енглеској. Њен отац адмирал Фредерик Пол Ирби био је други син лорда Бостона. Аделина је веома рано остала без мајке, која је водила порекло из породице најугледнијих нотингемских банкара.
У духу оног времена, после завршетка школовања, Мис Ирби је заједно са својом пријатељицом са универзитета Георгином Мјур Мекензи започела низ путовања по Европи. На свом првом путовању, на које су кренуле 1859. године, пропутовале су Немачку, Аустрију, Чешку, Пољску и Мађарску, а запажања са овог путовања објавиле су у књизи "Кроз Карпате" у Лондону 1862. године.
Године 1861. кренуле су на своје друго путовање и нашле се на Балкану. О томе су написале књигу “Путовање по словенским земљама Турске у Европи”, која је штампана у Лондону 1866. године. Исте године издата је и у Њујорку, а превод на српски објављен је две године касније. Талентоване и истинољубиве Енглескиње записале су све што су лично виделе и доживеле приликом путовања по словенским земљама под турском влашћу, а њихово дело доживело је огроман успех.
“Када сам дошла у Босну, видела сам један добар и срцем велик народ; несрећа тог народа и патње његових синова побудиле су у мени осећај милосрђа и ја сам одлучила да свој живот посветим раду да се ублаже те патње и умање те несреће” – записала је Мис Ирби.
Она је разбила све предрасуде читалаца о "дивљим "Словенима настањеним на Балкану- о којима већина Енглеза скоро ништа није знала. Енглеском читаоцу предочена је истина о народу чије су некада моћно царство покорили турски освајачи. Непроцењиво културно и уметничко благо тога некада великог царства, безобзирно је пљачкано, рушено и уништавано, а људи мучени, тлачени и понижавани.
Интересовање за ову књигу било је велико не само у Енглеској већ и у другим земљама Европе и Америке. Својим утицајем на грађане Велике Британије ово дело је допринело стварању праведнијег мишљења о српском народу од онога које је заступала званична енглеска политика, тада наклоњена Турској. Известан број познатих политичара и новинара променио је свој став према Србима. Истина о животу и патњама Јужних Словена, продрла је у свет.
Званична Енглеска политика у то време била је бескомпромисно конзервативна и наклоњена Турцима, док је либерална партија под вођством Гледстона била на страни балканских хришћана и бранила њихове интересе. Тако је ова књига постала веома снажно средство пропагандне политике Либералне партије на Блиском истоку. Сам Гледстон написао је предговор, називајући ово дело најбољом до тада написаном књигом о условима у Турској. “ По мом мишљењу”, тврди Гледстон, “ниједан дипломата, конзул, ни путник из нашег народа нису тако снажно утицали на наше јавно мњење, нити тако значајно обогатили наша знања о овом сложеном питању, као ова књига”.
Један део књиге налик је правом водичу са много драгоцених, јасних и практичних упутстава будућим путницима, изречених са много хумора. Упознавши овај народ који није умео да подлегне, али који је умео да чека, проучавајући његов фолклор, народне песме, религиозни и породични живот, две Енглескиње су га заволеле. И као што је њихов Бајрон “тражећи земљу у којој ће умрети”, пронашао Грчку, њих две су, тражећи земљу у којој ће живети, откриле Босну.
У време Херцеговачког устанка 1874. и 1875. године, па и доцније током српско-турских ратова 1876 - 1878. године незаборавна је била хуманитарна улога Мис Ирби у збрињавању избегле сиротиње и нејачи. Неки подаци говоре да је на терену од Сарајева преко Далмације, па све до Славоније, Мис Ирби спасила животе преко 40 хиљада људи. Отварала је школе, градила домове за сирочад, насеља за смештај бескућника и набављала лекове за болесне и рањене. Због овог њеног труда српски народ онога краја назвао ју је Племенита мис Ирби. То јој народ у Босни, Херцеговини и поготово у Српској крајини никад није заборавио. Сав свој иметак и сво своје знање ова изузетна жена посветила је образовању и вапитању женске омладине у Босни и Херцеговини.
Након аустроугарске окупације БиХ 1879. године, Мис Ирби се посветила новој школи за сиромашне српске девојчице у Сарајеву. Основала је прву девојачку школу у овом делу света, а прве школоване учитељице у БиХ биле су питомице Мис Ирби.
Али не само што је организовала наставу заједно са својом сународницом и дружбеницом Мис Макензи, него је о свом трошку подигла и прву зграду. Стекла је много симпатија у локалној заједници и њена школа радила је све до њене смрти. Одликована је са више ордена српских краљева, а њен погреб 1911. године био је жалост за многе. По сопственој жељи сахрањена је на Кошевском гробљу у Сарајеву.
Мис Ирби је одликована Таковским крстом краља Александра Обреновић, а Орденом Светог Саве другог реда краља Петра Првог Ослободиоца и Даниловим крстом краља Николе Петровића Његоша из Црне Горе.
Свечаности поводом стогодишњице рођења Мис Ирби 1934. године, забележиле су тадашње новине, присуствовали су енглески, француски, њемачки, италијански, белгијски и чешки конзули, што је потврда колико је Европа поштовала велику Енглескињу.
Данас јој готово заборављена. Дванаестог децембра 2004. године, у Музеју Старе православне цркве у Сарајеву, обележена је стотинуседамдесета годишњица од рођења велике добротворке Енглескиње.
„Пуних педесет година радила је та племенита жена у највећој скромности и тишини, неуморно и предано на пољу просвјећивања српског народа, на ублажавању бола и патњи слабих и немоћних, не жалећи ни труда, ни материјалних жртава, па ни саму себе, само да би што више помогла и што више добра учинила“, рекао је тада митрополит дабробосански Николај.
А Иво Андриће је записао: "Ирби је била најплеменитија и најистакнутија Енглескиња".

М.Х.
(2009)