Против болести

Несрећа је слепа, не гледа где удара!
А прво питање погођеног буде: зашто мене?
Кад схвати да одговора нема, као што нема ни казне за некакву кривицу... јер ко би, и зашто, рецимо, децу кажњавао... кад унесрећени то схвати, онда му ништа друго не преостаје него да скупи снагу и да са несрећом живи.
На пример - болест. Дуга и неопозива, која његовог ближњег, или њега самог, обележи. Издвоји га од других, затвори у тишину, мрак, веже за постељу, колица...
Безразложна...
Треба то издржати. Трагати за леком, некад непостојећим, а некад недостижним, иза гора и океана, прескупим... Прихватити свест о немоћи, и опет живети, и помагати себи, или ближњем.
Устати после пада, увек: Јер, пада се. Човек није планина.
Руши се, устаје... узалуд пита: зашто мене?, и наставља даље...
И тако целог живота.
Може ли се таква несрећа победити?
Може, јер овако се рачунају поени у тој тешкој утакмици: само предаја је пораз.
Свер остало - победа.

Нинослав Рашковић

Нинослав Рашковић је имао двадесет четири године кад су му лекари рекли да ће до краја живота свакодневно морати да се бори са нивоом шећера у крви.
Врло брзо схватио је да наш здравствени систем додатно компликује лечење од дијабетеса и да не постоји стратегија спречавања компликација ове болести.
Зато је одлучио да ствар узме у своје руке, и брзо постао инспирација и нека врста саветодавца другима који су имали исту болест. Нинослав је, наиме, на основу података до којих је сам долазио, преко Интернета и литературе, покренуо блог „победидијабетес“.
Јер, доказано је, дијабетес се не мора одразити на животне активности и друге аспекте здравља, уколико се држи под контролом.

Да би ово доказао, и да би болест победио, почео је и да се бави спортом. Дневно претрчи и по 30 километара. Иза себе је, у међувремену, оставио бројне трке широм Србије, али и чувене маратоне у Београду, Амстердаму, Женеви...
А порука која се види на свакој страни његовог сајта гласи: „Да ли можеш бити јачи од дијабетеса? Наравно да можеш! Пробај и видећеш!“
И охрабрење је лек.

Весела Митровић

Пре осам година, врло брзо после другог порођаја, Весела Митровић схватила је да њен син не види. Да је слеп.
"Три дана ништа у уста нисам ставила. Дани и ноћи пролазили су ми у сузама. Мислила сам да не постоји више ниједан дан преда мном и да нећу моћи да преживим то што ме снашло."
Од тада, Веселин живот невесели посвећен је сину.
Лекари су им рекли да би му помогла операција у далекомБостону, у Сједињеним америчким државама. Веселин муж зато је учествовао у тв програму "Плесом до снова", како би прикупио део новца. Остатак је, свуда, тражилаВесела.
А осим, и изван тога: само туга и сузе. Сваког дана. Нема дана у њеном животу псоледњих осам година, да није плакала.
Ипак, каже, никада, док имало снаге има и док може на ногама да стоји, неће престати да се бори за своје дете.
Можда лека за њеног сина негде буде.

Ања Васиљевић

Са осамнаест година Београђанка Ања Васиљевић суочила се са злоћудним тумором: шок, страх, сузе... одлучност да се издржи.
Прошла је тегобе хемиотерапије: повраћала је, изгубила апетит, килограме, снагу... Али, о својим мукама није говорила наглас. Причала је о другим, лепшим стварима. На средини терапије отишла је на дочек Нове године, веселиал се са пријатељима, и то јој је улило додатну снагу...
Коса јој је опадалапостепено. Прво се ошишала ма паж, па на ћелаво...
Лечење је трајало шест месеци, од којих је пет провела у болници.
После је уписала факултет.
Али, искуство стечено у болести решиал је да подели са другима, да им тада стеченим знањем, преживљеним страховима и разрешеним дилемама помогне.
Поред обавеза на факултету, Ања је врло активна и у Националном удружењу родитеља деце оболелих од рака. Дружи сеи забавља болесну децу.
Реч је заиста лек.

Дванаеста емисија ПОШТЕЊЕ на програму је у недељу 24.06.2012. у термину од 17:00 часова на РТС1