Има прилика за које је понашање прописано: само тако и никако другачије... али у којима се неки, далеко од сведока, тога не држе. Рецимо, нађу изгубљен новац, и задрже га. Ако њихов морал доведете у сумњу, неће признати да су присвојили туђе, већ ће наћи оправдање, пет оправдања, сто... Рећи ће: нисам отео, поштено сам нашао, вратио бих да сам знао чије је... и свашта још, што ће оног који пита чак навести да посумња: није ли их, можда, неправедно оптужио. А има људи који су нашли паре и без размишљања их вратили. То су вечерашњи хероји. Из различитих градова, различитих занимања, и различите животне доби. Али једно им је исто: ни један није ни помислио шта би могао да уради с нађеним новцем. Зшто би, кад то није њихово? Кратко и јасно.
Драган Николић
Присуство полицајца не приметимо кад је све у реду, сетимо их се само кад смо - с разлогом или без... - незадовољни њиховим радом. Драган Николић из Београда је полицајац дуже од три деценије. Њему је једном запало да се брине о руским спортистима, гостима у Београду. На том задатку, Драган Николић нашао је велику суму новца. Један од гостију о којима се он бринуо, заборавио је на пулту хотела новчаник. Процедура се зна: Драган Николић однео је новац у станицу, пријавио случај надређенима, и онда се дао у потрагу за власником. Пријатна изненађеност, радост, захваљивање... све то је дошло на крају тог само једног од многих дана у дугој служби полицајца Драгана Николића. Сутрадан на њега нико није обраћао пажњу јер је све било добро.
Миланко Обућина
За Миланка Обућину из Сјенице четири хиљаде евра велики су као кућа. Он и супруга живе са незапосленим сином, и преживљавају хранећи се у народној кухињи... Е, па, тај и такав Миланко, на путу до апотеке нашао је поменутих четири хиљаде евра и још преко тога, и одмах однео новац у полицију, да се да ономе чије је. Понуђену награду није хтео да узме. Шта ће мени туђе?, рекао је. И нема разлога да верујемо да се покајао, чак ни кад у апотеци није имао пара да купи лек за срце по који је дошао. Нема, па шта? И овако се може гурат и дурат, мора да је рекао у себи, и продужио у народну кухињу. Високо подигнуте главе. А зашто и не би?
Марко Лазовић
У Србији ће још сваки који је превалио четрдесету рећи да су ови што су скоро постали пунолетни васпитно запуштени и упуштени. А да му човек каже: а Марко Лазовић... шта би тај стари намћор рекао? Марко Лазовић има 24 године, живи у Прокупљу, нашао ја на улици изгубљени новац, па је нашао и власника, и све му то уредно вратио. Марко је полицајац, и после свега рекао је: "Мој посао је да помажем грађанима и ја се трудим да то и радим, не само када сам на послу већ и приватно. Мој посао је да се нађем људима у невољи." А они што тврде да су нам млади запуштени и упуштени, кад сретну Маркове родитеље и шефове на послу, да им приђу и чврсто стегну руку. И да кажу: "Свака част!"
Љубодраг Вранић
Човек је компликован створ, у већини случајева поступке му је немогуће предвидети. Рецимо, онај благајник банке у Крагујевцу, што је пре две године украо милион и по евра из касе која му је била поверена, а онда седео у кафићу и чекао да га полицајци ухапсе... никоме није рекао зашто је то тако урадио! А са Љубодрагом Вранићем је другачији случај: овај зидар нашао је на крову који је поправљао део тих опљачканих пара. Све уредно спаковано, и лепо сакривено... и како је нашао, тако и предао полицији коју је позвао. Љубодраг има жену, и две ћерке. Једна је студент, друга ђак у средњој школи. За њега се зна зашто је тако поступио: "Мени је најдражи загрљај моје деце - ћерке су ме љубиле и грлиле... Поносе се са мном. Од тога ми веће среће нема." Човек јесте компликован створ, али неке су ствари у његовом животу једноставне.
Једанаеста емисија ПОШТЕЊЕ на програму је у недељу 17.06.2012. у термину од 17:00 часова на РТС1
