Стефан и Светислав живе у недовршеној и оскудно намештеној кући без основних услова за живот јер су им мајка, отац и две сестре у болници

Петнаестогодишњи Стефан и његов шестогодишњи брат Светислав Кујовић из куршумлијског села Матарове нису осетили радост новогодишњих и божићних празника. Ове празнике провели су тужни и усамљени јер су им остали укућани, мајка Снежана (33), отац Милован (42) и сестре Јелена (10) и Слађана (11) на болничком лечењу. Малишанима се прво од туберкулозе разболео отац, а потом и сестре, а онда се и мајци, која годинама болује од епилепсије, погоршало здравствено стање. Зато већ више од месец дана два брата самују у недовршеној и оскудно намештеној кући без основних услова за живот.

- Ево позваћу стрица, он је у кући до нас - говори петнаестогодишњи дечак збуњен ненајављеном посетом. Мршав и висок дечачић, бистрог погледа, као да се устеже да позове посетиоце да уђу у кућу.

- Ми живимо скромно, а од када смо ја и брат сами, као да нам све недостаје - прича тихо Стефан који је због болести родитеља преузео сву бригу о маленом брату. Иако признаје да му је тешко да Светиславу замени мајку и оца, каже да му је далеко лакше од када је на распусту јер је претходних дана, док је ишао у школу, био растрзан између школских обавеза и бриге о млађем брату.

- Отац, сестре и мама су сада сви у различитим болницама - прича дечак, који је поред свих обавеза стигао да обиђе сестре и оца у нишким болницама. Тамо је и сазнао да је његовим сестрама неопходно даље лечење у Београду.

- Тужни смо и ја и брат јер су сви наши болесни. О себи и не размишљам већ се трудим да мом најмлађем брату олакшам дане без родитеља. И док сам ишао у школу, прво бих њему обезбедио храну и одећу да не буде гладан и жедан - прича Стефан, који пешачи сеоским путем неколико километара удаљеног Мердара, а потом аутобусом одлази у школу у Куршумлију.

На питање чиме се сада он и брат хране када и са родитељима једва преживљавају, јер им је социјална помоћ од 11.500 динара једино примање, малишан обара главу. Признаје да му око хране помажу рођаци, а највише двадесетогодишња тетка Радојка, која се када је он у школи стара о његовом Светиславу.

- Најтеже ми је то што ће наши остати на лечењу још најмање месец дана тако да не знам како ћемо издржати. Непријатно ми је више да се обраћам за помоћ рођацима, а другог избора немам - прича дечак, коме од живота у немаштини и свих обавеза најтеже ипак пада болест родитеља и сестара. Зато каже да му је једина новогодишња жеља да његови укућани оздраве и да се врате кући.

Због слабог здравља, али и због недостатка механизације, Кујовићи ни иначе нису у стању ни да обрађују нешто мало имања које имају. Преживљавају од социјалне помоћи, од које један део, односно 4.000 динара, издвајају за Стефанову месечну карту до школе.

(Извор: Новости, јануар 2012)