Двадесетдвогодишњи младић је после пада остао непокретан, Издржао три операције, ванредно се школовао и запослио се

Марко Илић има 22 године. Четири последње везан је за инвалидска колица. У јануару 2008, некако у ово време, пао је са плоче породичне куће у Малом Мокром Лугу, чистећи снег. Пад са осам метара висине био је кобан за његову младост. Ишчашио је десети и поломио једанести и дванести кичмени пршљен. Веза са доњим екстремитетима у трену је била покидана.

Уследиле су три операције. Прва на Ургентном центру, потом на ВМА. Болесничка постеља, па рехабилитације: у Селтерс бањи код Младеновца, па у Сокобањској код Београда. Вежбе... вежбе. Упорно вежбање. Биле су то године патње и наде за овог младића. Али и за његову породицу. Да ли ће момак, тек закорачио у пунолетство, икада имати младост коју је сањао. И коју је заслужио.

Мали Мокри Луг код Београда, Улица Радоја Контића 54, чекају нас на дну улице Марков тата Миломир и мајка Слободанка. У Слободанкином наручје једногодишња унучица од старијег сина.

- Ту је Марко, ту је, са девојком - кажу и, истовремено питају: - А нисте га заборавили?

- Ко да заборави плавооког момка у коврџама. Ведро и лепо лице, чија је судбина потресла целу Србију после серије текстова  о невероватној борби за нормалан живот овог младића.

- Коврџе су нестале у години... Ма, оној години када сам се повредио - говори Марко уз осмех, док вешто покреће своја инвалидска колица. Из своје собе преко прага, предсобља, до дневног боравка Илића, у коме је готово цела породица на окупу. Без јадиковке.

- Мој син је био јачи од свих нас - признаје тата Миломир. - И нас је, када смо посустајали у нади, придизао, снажио и тешио. Таква је, ваљда, младост. Па и када је прикована за колица.

Марко на ово додаје:

- Када сам после операције на ВМА, у мају 2008. осетио да могу да померим ноге, чинило ми се да је крај патњи, да наде има. И данас ме она не напушта да ће ово моје, како се каже „помагало“, бити прошлост.

Од тада, Марко је на већ завршени занат за ауто-електричара додао и средњу техничку школу за друмски саобраћај. Завршио ју је ванредно. У међувремену је положио и возачки. Оспособио се да се сам, превезе до града. Изађе са девојком Иваном, која га више од годину дана прати и помаже му. Своју невероватну борбу крунисао је прошле године - запослио се у „Београд пут“, у сектору сигнализације. - Немате појма како су ме тамо лепо примили - каже Марко. - И Нову годину сам прославио са колегама. Руке подршке додатно храбре. Али мени остаје још борбе. Са овим се стањем не мирим.

Текстове из „Новости“, чува као драгоценост.

- Чувам их јер је ваш лист пре четири године скренуо пажњу на моју невољу, па су лекари брзо реаговали. Иначе би се по мене све горе завршило.

Ред речи, ред тишине.

- Сањам да трчим. Трчим... А кад се пробудим: колица.

Маркова Ивана допуњује његову причу:

- И мене пробуди тај његов сан. Стојимо крај кревета и гледамо како покушава да покрене ноге...

Има ли наде да овом момку сан заиста постане јава?

- Из Љубљане ми је после добрих резултата јавила госпођа Зденка Штефман, која је већ помогла у сличним ситуацијама као што је моја, да наде има - одговара Марко.

- Али је зато потребна мени недостижна сума: седамнаест хиљада евра, како сам рачунао, само за терапије. Уосталом, видећемо, засад је сигурно само то да се ја не предајем.

(Извор: Новости, јануар 2012)