Да не би сатима пешачили по беспућу, учитељица превози своје ђаке породичним “југићем”

Откад је школе, отад је и ђачке љубави према учитељима, и учитељске бриге према ђацима. Али то како учитељица Снежана Андрић (31) и њених шест ђака живе, уче и раде у планинском селу Бзовику, удаљеном 109 километара од Краљева, на висоравни Рудно између Голије и Радочела, превазилази многе већ знане приче.

Сваког радног дана, од почетка па до краја школске године, својих шест ђака - пет основаца и једног предшколца, Снежана већ годинама успут пребројава и својим породичним “југићем” планинским путевима вози до школе. Тиме ова млада учитељица не само да својим ђацима “путешествије” од десетак километара у једном правцу прекраћује за половину него их, очигледном наставом, подучава још и - несебичности и солидарности!

Небу под облацима, на 1.190 метара надморске висине, бзовичка школица ради као истурено одељење ОШ “Стефан Немања” из Студенице, а ту Снежана и њени “патуљци” живе и раде као једна породица. Иако има два компјутера, али не и интернет, бзовичка школица поседује прастара, скромна учила и - још скромнију библиотеку. Ипак, имају с киме и чиме да уче и тиме се поносе.

Најстарији “патуљак” је десетогодишња Александра Божић, ученица четвртог разреда, из засеока Јевремовићи, одакле су и првак Милан Јевремовић (7) и, најмлађа, Милица Јевремовић (5), тренутно једини предшколац у селу. Браћа Павловићи - Александар (9) и Павле (7), долазе из засеока Бубан, са тромеђе Краљева, Рашке и Ивањице, а из “центра” Бзовика једино је Јована Маринковић (8), која до школе има планински километар и по!

У овој предивној и готово нетакнутој природи која слови и за резерват биосфере под заштитом, бзовички мали људи живе и уче као у бајци. Али кад Голија и Радочело покажу ону другу страну своје нарави, нарочито зими, онда прелепа висораван више подсећа на “бестрагију”, богу за леђима.

Од куће до школе у Бзовику, учитељица, млада Рашчанка која се пре шест година запослила у овој школи и убрзо потом удомила у Рудну, где живи са супругом Петром и кћеркама - Александром (5) и Анастасијом (3), има “само” шест километара планинског пута. Преваљује их породичним “југићем”. По лепом времену то некако и иде, али по киши, блату, снегу и сметовима, ни Снежана не може без помоћи.

А да њени “патуљци” не би пешачили баш целим путем до школе, Снежана их сваког јутра сачекује на средокраћи - на једном планинском раскршћу. Дотле, деца долазе сама или у пратњи родитељи, а потом их учитељица вози још неколико километара до школе.

- Па, кад већ сама идем колима, зашто не бих возила и своју дечицу. Тако је и њима и мени пут до школе краћи и лепши - скромно говори Снежана, која је својим ђацима и учитељица и другарица, неретко и старија сестра или мајка.

Кад се око поднева часови заврше, прича је потпуно иста, само - у обрнутом смеру. Своје мале људе Снежана опет потрпа у “југић” и вози до оног истог раскршћа одакле малишани, најчешће сами, планинским путељцима кроз густе и тајновите шуме одлазе кућама до новог школског дана који сви - жељно ишчекују.

(Извор: Новости, јануар 2012)