Ученица другог разреда средње школе живи у напуштеној страћари, иде у школу и издржава болесну мајку

Седамнаестогодишња Кели Генчић, ученица другог разреда средње Техничке школе у Бору, за разлику од својих вршњакиња, нема времена да размишља о будућности. Њен једини циљ је да некако прегура дан, док у десетак квадрата у страћари од блата, која само што се не сруши, са полупаним прозорима, без струје, воде и грејања, у којој брине о тешко болесној мајци Драгици (50), уз светлост свеће пише домаће задатке и учи.

- Најтеже ми је када дође зима, увуче ми се хладноћа у кости, ветар ноћу дува кроз полупане прозоре, тресе нашу кућицу, па понекад помислим да ћу се ујутру пробудити испод гомиле шута - прича ова храбра девојчица. - Лето и прође, некако. Јер, тада идем у надницу, са мушкарцима барабар сечем дрва у шуми, спремам по кућама... Да прикупим неки динар и мајци купим неопходне лекове.

Кели зна само име свог оца - Виктор Осагије. Зна и да је из Нигерије. Али никада га није упознала. Он и њена мајка су били у вези док је Драгица радила у Аустрији.

- Мама ми је причала да тата није хтео да пође са њом у Мађарску, где је она добила посао преводиоца - наставља сигурним гласом, као да је у питању сасвим обична ствар, ова прерано сазрела девојка. - И, тако је отишла сама, а недуго потом на свет је донела мене. У Мађарској смо живели све до 2001. Тада су мами украли документа. Морали смо да дођемо у Србију. Ја сам тада имала пет година.

Овде их, међутим, није сачекало ништа боље. Дошле су у борско село Брестовац, где су се, напуштене од свих, уселиле у напуштену страћару. Недуго потом, Драгица је једва преживела тежак мождани удар, због чега данас највећи део времена проводи у кревету. И, сав терет је пао на леђа њене ћерке, нејаке девојчице.

- Од чега живимо? Па, по решењу, требало би да примамо 6.800 динара материјалне помоћи. Али уместо тог износа добијамо тек 5.200 динара. Нека грешка, ваљда. Долазили су из Центра за социјални рад, обећавали нам помоћ. Али на обећањима је све и остало. Нема везе, шта је ту је. Расподелимо некако те паре, тек да имамо за храну. Али увек нам, верујте, зафали - каже, као да се извињава, Кели.

Ова девојчица свакодневно препешачи четири километра до школе. Не може, вели, другачије. Јер, пара за аутобуску карту до Бора једноставно - нема. Помало ју је, каже, страх када дође зима, па се кући враћа по мраку. Али иако школским обавезама може да се посвети тек када збрине болесну мајку и учи уз светлост свеће, Кели је, упркос свему, врло добар ђак.

- О, па мени иде школа, а прошла сам и аудицију за модерни плес "Србија у ритму Европе" - појави се осмех у углу усана ове девојчице. - Тренирам и рукомет. Само, ту ми смета што после тренинга не могу да се истуширам. Онда на сцену ступају моје другарице које ми купе средства за хигијену и дозвољавају да се окупам код њих. Врло често и од комшија могу да очекујем помоћ. Али дешава се и да на разлупаном шпорету угрејем воду, коју донесем у флашама, и окупам се у кориту, у нашој "кући".

Кели каже да би волела да упозна оца. Тек, вели, да види како изгледа.

- Не бих га питала зашто ме је оставио - сигурна је Кели. - Имао је, вероватно, своје разлоге. Само, желим да упознам човека чија крв тече мојим венама. Не тражим превише, зар не?

Кели се, упркос недаћама које је прате кроз живот, не жали. Њој је, каже, потребно врло мало да би била срећна. На питање шта би желела у Новој години - спремно одговара: 
- Па, када би имали неку собицу, са водом, струјом и грејањем, била бих пресрећна - заблиста нада у очима ове девојчице. 
- Не због мене, верујте. Због маме! Часна реч, њој да олакшам...

(Извор: Новости, јануар 2012)