Jedina žena na svetu nosilac francuskog odlikovanja Ratni krst sa zlatnom palminom granom

Milunka Savić rođena je 1888. godine u selu Koprivnici kod Raške. U Balkanskim ratovima 1912-13. godine borila se kao dobrovoljac – odsečene kose, preobučena u muškarca, prijavila se umesto svog brata jedinca koji je trebalo da bude mobilisan.
U sastavu Drinske divizije, između ostalog, učestvovala je i u borbama oko opsednutog Skadra, i u Bregalničkoj bici. Na Bregalnici je dobila kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost, a onda je, poslednjeg dana bitke, vodeći svoju desetinu u juriš, ranjena. Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su raskopčali koporan da previju ranu - shvatili su prevaru, da je njihov drug Milutin žensko...
Na početku Prvog svetskog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar čekala poziv i ratni raspored. Nije ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u štabu generala Stepe Stepanovića. O tom susretu Antonije Đurić je u knjizi „Solunci govore" zapisao:
“- Kući! - rekao je general Stepa.
Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost...
Otišla je pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika.
- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je odlučno u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, blago reče:
- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je stari ratnik, računajući da će se mlada devojka predomisliti.
- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! - rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić.”
Ovako još stoji u “Solunci govore”:
”- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost...
Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja...”
Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini.
Drugu Karađorđevu zvezdu je stekla kao podnarednik posle Gorničanske bitke 1916. godine. U borbi sa Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...
Sledeće borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski Ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina žena na svetu koja je dobila to visoko priznanje.
Tada je već bila narednik.
Nosilac je i ruskog Georgijevskog krsta, engleskog Svetog Majkla, Zlatnih Obilića...
Preživela je devet ratnih rana, u glavu, prsa, noge... ranjenu su je preneli preko Albanije, ali se ona posle oporavka na Krfu i u Bizerti, vratila u svoju jedinicu.
Na bojištima je privlačila pažnju ratnih izveštača. Slikali su je, i njene fotografije su stizale na naslovne stranice evropskih listova.
Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila ćerku. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći dvadeset godina kao čistačica u Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju.
Najzaslužniji što je sećanje na Milunku Savić sačuvano je Antonije Đurić, autor knjige “Solunci govore”. O prvom susretu sa njom početkom druge polovine prošlog veka, pisao je:
“Trošna kućica na Voždovcu. Osma ulica broj dvadeset pet.
Kuća Milunke Savić. U njoj starica. Sama. Muž Veljko davno umro. Kćer Milena u bolnici. Tri usvojene kćeri: Zorka, Višnja i Milka - davno zasnovale svoj porodični dom...
Pozivali su je na proslave jubileja, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove...
Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su - gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao:
- Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u Drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!
Milunka se osmehnula i rekla:
- Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik...
Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno... Čestitao joj je, iskreno... Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena...”
Milunka Savić umrla je 84. godini, 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju.

M.H.
(2009)