Skoro četvrt veka dobrovoljno vodi računa o senima resavskih junaka

Selomir Marković tačno 23 godine čuva spomenik na Čegru. Bez dinara. Otkako je 1980. godine od tadašnjeg direktora Narodnog muzeja Bogomira Stankovića dobio ključeve čegarske kule, da brine o senima Stevana Sinđelića i 3.000 resavskih junaka hrabro izginulih u slavnom boju Prvog srpskog ustanka, od Čegra se nije odvajao.

Kada se dođe na Čegarsko brdo u blizini Donjeg Matejevca gde je čika Seletova rodna kuća, običaj se zna: supruga Ružica dočekuje goste, sin Srđan i snaja Maja pripomažu pridošlicama, a unuke Milica i Ana, još u nižim razredima osnovne škole, prinose pogaču, so, rakiju. Kuva se kafa. Čak i šestogodišnji unuk Lazar zna priču o Sinđeliću...

Selomir Marković je tokom godina ostvario veliko prijateljstvo sa potomcima Stevana Sinđelića. Redovan im je gost u Grabovcu, gde živi šest porodica Sinđelić, direktni potomci resavskog vojvode.

Za posvećenost i brigu očuvanju čegarskog kompleksa Selomir, čovek jedinstvenog imena u Srbiji, koje su mu dali da “pomiri selo kad zatreba”, nagrađen je prošle godine. Porodica Marković, međutim, zabrinuta je za budućnost, jer niko od njih vrednih čuvara nema druga primanja. Zvanično ih ne plaća ni grad, pa im novac daju turisti, đačke ekskurzije za svako čika Seletovo predavanje o Čegru ili turističke agencije udele po koju paru.

A čika Sele, kako je poznato, o tom boju zna više od istoričara sa katedre. Tako i njegov kontakt telefon zvanično stoji na sajtu Turističke organizacije Niš, a svojevremeno bi se i u Narodnom muzeju mogao dobiti savet da je za svaku informaciju o srpsko-turskom okršaju najbolje obratiti se Selomiru. Tako je nastala i knjiga o Čegru, koja više ne može da se kupi u Ćele-kuli.

- Tolike sam pohvale dobio, odlikovanja, priznanja, da je neke pravde ne bismo dugovali za struju i vodu - kaže Selomir.

Prvo obeležje na Čegru podignuto je 4. jula 1878. godine, a danas poznato 1. juna 1927. godine, povodom 50. godišnjice oslobođenja Niša od Turaka. U polukružnoj niši spomenika postavljeno je 1938. godine i bronzano poprsje Stevana Sinđelića. Kada rano izjutra Markovići izađu na Čegar upale sveću za junaka.

Preplakao je sve teške trenutke u istoriji ovog obeležja. Na Ivanjdan 7. jula 2002. godine oluja je polomila lipu na jugoistočnoj strani spomenika, pa je ovaj slobodni kustos od muke čupao kosu. Suze su u potocima tekle i kada su huligani 14. avgusta 2006. godine oborili jedan od dva topa sa cerske bitke, koji su simbolično postavljeni ispred kule. Obijana su na kuli vrata, odnesene stvari, čak i rukopisi. Poslednjih godina spomenik je detaljno sređivan, ograđivan, uređivan.

U opštini Pantelej, kojima teritorijalno pripadaju Čegar i okolna sela, uveravaju da će Markovićima pronaći utočište.

- Naša je ideja da se spomenik da na upravljanje Turističkoj organizaciji, a oni su obećali da će u sistematizaciju uključiti i Srđana Markovića, Seletovog sina, kako bi našao sigurno uhlebljenje - kaže Slaviša Dinić, predsednik Panteleja.

Koliko će od te istorije upisane na Čegru biti sačuvano pokazaće se već kada oživi spomen-soba koju zajedno podižu Pantelej, Zavod za zaštitu spomenika i Vlada Srbije. Svoj pristanak za projekat dala je i Ambasada Turske. U ime zajedničkog, ranije nepomirljivog nasleđa.

- Primao sam ja i turske turiste, poslovne partnere našeg grada, nema nikakvih problema, jasno je ko je u tom boju bio u pravu - priča čika Selomir. - Druga je stvar šta je nas oduvek uništavalo. Zato kažem svima koji prisustvuju mojim predavanjima na Čegru: Čuvajte se i borite protiv dva najveća srpska neprijatelja - nesloge i bele kuge.

 (Izvor: Novosti, avgust 2020)