Mladi Užičanin nije dozvolio da ga posledice saobraćajne nesreće prikuju za krevet i odvoje od sveta

Miloša Zarića (23) i njegovu porodicu život nije mazio. Početkom novembra 2007. talentovanog mladića, zaljubljenika u fudbalsku igru, posledice saobraćajne nesreće ostavile su u invalidskim kolicima. Ovaj Užičanin je krajem maja  u holandskom gradu Asen, samo tri godine posle teške povrede kičme, obukao atletski dres državne reprezentacije, braneći boje Srbije na Prvenstvu Evrope za osobe sa invaliditetom.
- Miloš je u invalidski sport ušao pre godinu dana. Od tada je osvojio četiri zlatne i osam srebrnih medalja na raznim takmičenjima. A život posle saobraćajne nesreće, u početku, nije nudio puno - kaže Miloševa majka Vera. Malo je reći da je bilo teško, Verin suprug Spasoje preminuo je 2003. godine od posledica infarkta, deca su tada bila tinejdžeri...
Sa puta koji vodi prema Jelovoj gori, Miloš je posle nesreće prebačen prvo u užičku bolnicu, a zatim u Beograd, na Banjicu. Tu je operisan, usledila je rehabilitacija, ali i ono najteže: suočavanje sa činjenicom da će, možda ne zauvek, ali dobar deo života - provesti u invalidskim kolicima.
- Ne znam šta bismo da Miloš nije ostao jak, psihički stabilan. Proživeli smo nekako taj prvi period posle operacije, Miloš prvo nije hteo da se vrati u Užice, izgledalo je, samo na trenutak, da će se zatvoriti u sebe - dodaje Vera. - Međutim, njegova volja bila je jača, pre povrede Miloš nije mirovao. Koliko sam samo zahvalna njegovim drugovima, oni su ga baš kao i ranije, “izvlačili” napolje, u izlaske, na žurke.
U suočavanju sa velikom promenom, snaga porodice bila je presudna, Miloš je pored majke uz sebe uvek imao i godinu dana stariju sestru Oliveru (24). Šta i kako dalje, puno dileme nije bilo. Zarići su nekada, kao podstanari, živeli u kući poznatog atletičara Željka Čelikovića, trenera u AK “Užice”.
- Željko je Milošu pre godinu dana predložio da se pojavi na jednom treningu, a danas u dresu reprezentacije moj sin učestvuje na velikom takmičenju, u tri discipline, u bacanju kugle, diska i koplja - ponosna je Vera.
Sada Zarići “muku muče” jer Vera nema posao. Postala je 2003. “tehnološki višak” u pogonu IMR “Rakovica” u Braneškom polju, od tada je na birou. Vera traži posao, ne stidi se, kaže, poštenog rada.
- Tu su moje prijateljice sa Zlatibora, mi smo prava ekipa vrednih žena, održavamo poslovne prostorije, apartmane... - kaže majka našeg reprezentativca.

(Izvor: Novosti, jun 2010)