Devetnaestogodišnjakinja godinama živi u trošnoj kući sa bolesnom majkom i takođe bolesnim bratom

- Sreća se konačno osmehnula i Maji Ignjatović (19), devojci iz sela Vranište u pirotskoj opštini, koja godinama živi u trošnoj kući sa bolesnom majkom Smiljom (60) i takođe bolesnim bratom Zoranom (28). Lokalna vlast je na svojoj sednici u maju usvojila odluku da se parama iz budžeta, kupi jedna kuća u Vraništu, kako ova devojka ne bi više strepela, hoće li se jednog jutra zajedno sa majkom i bratom probuditi u ruševinama dotrajalog doma.

Maja je zahvalna odbornicima, koju su odobrili novac za kuću od 50 kvadrata, kao i Crvenom krstu koji je prethodno kupio jedan šporet, pošto stari praktično nije upotrebljiv. Zahvalna je i predsedniku Mesne zajednice u selu Goranu Ćiriću. Dugo će, međutim pamtiti teskobu i poslednju zimu, koja je, kako kaže bila duga kao zla godina.
- Veoma teško se snalazimo. Protekle zime nam je bilo više hladno nego toplo. Šporet je zarđao, propao. Kad uspemo da ga naložimo iz njega na sve strane pokulja dim. Praktično je bio neupotrebljiv. Sve vreme sam se bojala i da će nas kuća zatrpati, da će se tavanica obrušiti. Sve je dotrajalo, raspalo se i izvitoperilo. Ovde ni vrata ne mogu da zatvorim - priča ova bistra devojka čije je dalje školovanje sprečila nemaština.

Maja je svesna preteškog bremena očuvanja i održanja porodice. Kaže da nijednog trenutka nije razmišljala da sve ostavi i potraži bolji život.
- Ne bih mogla mirno da živim, kad znam kako je mojima o kojima brinem. Trenutno se izdržavamo od 10.000 dinara, koliko zadarim u seoskoj prodavnici. Da nije tih para ne bismo imali ni za hleb. Najčešće kuvamo pasulj i kupus, a za drugo, para jednostavno nema. Vodu u kući takođe nemamo, pa je teško i oko higijene. Pranje u dvorištu, leti i nije problem, ali po ciči, kada je napolju minus deset je izuzetno teško. Primali smo socijalnu pomoć, ali od kad sam se zaposlila ukinuta je, a ja sam postala hranilac porodice. Jednostavno takvi su propisi - kaže Maja.

Tešku sudbinu porodice Ignjatović pokušali su da donekle ublaže sami meštani. Oni su, zatražili pomoć od opštine i oni su Maji dali posao u seoskoj prodavnici. Prema rečima Gorana Ćirića, predsednika mesne zajednice, opštinari su dolazili u selo, videli kompletno stanje i odmah obećali pomoć koju su ovih dana i ispunili.
Maja jedva čeka da se završe neke formalnosti oko kupovine i da se jednom zauvek sa svojima preseli. Kad ode u novi dom kaže da će najpre nastojati da kupi televizor, pa onda frižider, a jednog dana i računar.

(Izvor: Novosti, maj 2010)