Kad je ostala bez posla, nije klonula: radeći kao nadničar, zarađuje da bi ostvarila svoj san

Bude li kako je naumila, Milenka Milinković (57) iz Bajine Bašte će do Đurđevdana ove 2009. godine završiti svoju novu kuću. „Da mi deca i unučad dođu, da imam gde da ih primim i ugostim“, kaže ova neumorna žena koju Bajinobaštani pominju kao primer upornosti i snažne volje. Hvale njenu sposobnost da radi i najteže, muške poslove.
Radeći poslednjih godina u nadnici, od zore do mraka, a štedeći svaki zarađeni dinar, Milenka je uspela da zaradi za gradnju kuće koju je toliko želela. Godinama u podstanarskim sobicama, pa donedavno u jednoj šupi koja je prokišnjavala, ova žena sanja svoj udoban dom i ne žali truda da san ostvari.
U Bajinu Baštu došla je iz obližnjeg Rastišta, sa suprugom Damljanom i dvoje dece, sinom Milovanom i ćerkom Cmiljanom. Uvek su skromno živeli. Pre desetak godina Damljan je preminuo, a deca su osnovala svoje porodice (Milovan je sada u Podgorici, a Cmiljana u Užicu, oboje imaju po troje dece), pa je Milenka ostala sama. U nevelikoj šupi, neuslovnoj za život. Pre dve godine ostala je i bez posla u ovdašnjoj Zemljoradničkoj zadruzi, ali nije klonula duhom.
– Nikad se nisam ustručavala da i najteže poslove radim, Bog mi je dao jake ruke i volju. Ostavši bez posla, krenula sam u nadnicu, da za život zaradim. Kopala sam kanale, kosila, cepala drva, strugala, ništa mi nije bilo teško. Ustanem u četiri ili pet sati izjutra, pa ceo dan radim, dok se vidi. Kad dođem uveče kući, obavim ponešto od kućnih poslova, pa sednem i pletem vunene čarape, da ih prodam. Za spavanje malo vremena ostane – kaže Milenka.
Tako iz dana u dan, neumorno.
O godinama i bolesti nikad ne razmišlja. „Nemam vremena da ležim, a bolest neće onoga ko radi, nego onoga ko dokoniše“, veli Milenka. Na početku skupljala je pare da kupi plac, u tome joj i brat koji radi u Austriji pomogao. Onda, malo pomalo, od temelja Milenkina kuća počela da niče. Pomagala je ova žena komšijama: nekome da nacepa drva, drugome da iskopa kanal za vodu ili stavi krov na kuću, a onda su joj komšije uzvraćale. Eto, njeni susedi Dragan Jelić, Dragan i Jovan Mićić te Radenko Sekulić baš su joj pomagali oko gradnje kuće. Vredno radili i zidali, a Milenka je sav malter sama izmešala.
– Veći deo poslova oko kuće je urađen. Ja sam se u prizemlje odavno uselila. Ostao je još krov, kupatilo, struja. Ovih dana radim u hladnjači, prebiram malinu, a povremeno i cepam drva u nadnici, da skupim pare i preostalo završim. Sad za Novu 2009. godinu me je obradovao brat iz Austrije koji mi je došao i kupio crep, još mi građa nedostaje. Hoću do Đurđevdana da završim, da mi deca u novu kuću dođu. Eh, sina i njegovu decu već deset godina nisam videla – kazuje Milenka u kratkom predahu između započetih poslova.

Izvor: Politika
(2009)