I u devetoj deceniji života još radi u svojoj mehaničarsko-kovačkoj radionici u kojoj je zaposlio tri radnika

Zaista je teško poverovati da neko, pa makar računajući i borački, ima 74 godine radnog staža. Majstor Milan Miškelić, mehaničar, strugar, alatničar i kovač, stvarno je toliko nakupio, piše crno na belo pošto je uvek plaćao sve doprinose državi. Znatno pre nego što je u društvenom sektoru 1983. godine dočekao penziju, otisnuo se u privatničke vode, a mehaničarsko-kovačku radionicu „Felna“, u beogradskom naselju Mali Mokri Lug, na zakupljenom prostoru drži već 38 godina.
Iako je, uz relativno dobro fizičko i još bolje mentalno zdravlje, preturio 87 leta, svako jutro u pola sedam stiže čika Milan na posao iz Žarkova gde stanuje, zatim doručkuje sa svoja tri radnika, odradi i prekontroliše šta treba, pa se po podne u pola tri vraća kući. Supruga mu je pokojna već sedam godina, sin se definitivno otisnuo na Novi Zeland, tako da radionica posle majstorove smrti više neće postojati.
– Sve mašine, oko 40 komada, lično sam konstruisao i patentirao, kao i sve ostalo što sam proizvodio – kaže vremešni majstor.
Radni staž ovog vlasnika, pregršt svedočanstava, diploma, priznanja, povelja, medalja, sertifikata o patentima... punio se najpre u vojsci, pa u mnogim društvenim firmama kroz koje je prošao bilo kao radnik, bilo kao rukovodilac, bilo kao honorarni saradnik ili savetnik. Seća se da je 1958. godine, u farbari u Čonoplji imao honorar od 30.000 dinara, dok je najveća radnička plata bila upola manja. To je zaslužio patentom za loženje kotlova na mazut kojim je omogućio farbanje tri tone vune za 24 sata.
U poratno vreme, kad je to bilo skoro nezamislivo, Milan Miškelić je počeo sam da lije klipove za automobilske i kamionske motore, a posle je prešao na felne za poljoprivredne mašine koje još obilato izvozi Rusima. Poslednje je patentirao neku oprugu za mašinu, 2000. godine, a pretposlednje su takozvane sanke, odnosno stabilizator prednjeg oslanjanja vozila „Zastava jugo“, atestiran u Centru za motore i vozila Instituta u Vinči.
– Policajci mi – priča čika Milan – kažu da kad god se desi neki jak udes bez povređenih, odmah znaju da su u taj „jugo“ ugrađene moje „sanke“. A kad sam pre desetak godina počeo da ih proizvodim, svakome ko je imao udes davao sam nove „sanke“ za stare, kako bih lično mogao da ih istestiram.
Godine majstor Miškelić je, zbog unapređenja lovstva, dobio Zlatni orden Lovačkog saveza Vojvodine, koji je osnovan 1922, godinu dana posle njegovog rođenja. To je zaslužio još davne 1948. kada je po zadatku poslat na Biserno ostrvo, gde je zapatio srne iz Srbije.

Izvor: Panorama – Blic nedelje
(2009)