U karijeri dugoj pola veka, postala je svetski poznata umetnica, ali je danas svi prepoznaju kao najvećeg živog balkanskog dobrotvora

Iako je najveći deo života provela u Beogradu, Esmu Redžepovu svi narodi Balkana vide kao svoju narodnu umetnicu. Tako i ona vidi sebe. Kada je 2002. godine drugi put nominovana za Nobelovu nagradu za mir, kazala je: „Ako je ikada dobijem, neću nagradu zadržati za sebe. Ona pripada celom Balkanu i svim njegovim narodima.“
Od oca Jevrejina, rođenog u Albaniji i majke Romkinje poreklom iz Turske, rođena je u avgustu 1943. godine u Skoplju. Detinjstvo je provela u siromaštvu. Majka čistačica, otac muzičar, čistio je cipele i radio mnoge druge poslove u teškom životu koji su imali trudeći se da njihovo šestoro dece završe osnovnu školu. Od tih dana, koje Esma pamti kao najsrećnije u životu i zbog kojih se, kako kaže, poslednjih godina ponovo preselila u Skoplje, do danas, ona je postala zvanična „kraljica romske muzike“ i glava porodice sa više od 200 članova.
Talenat koji je nasledila od oca, pretvorio se u bogatu karijeru sa više od 500 umetničkih dela. Snimila je 20 albuma, 108 singlova, šest filmova, održala osam hiljada koncerata od kojih čak dve hiljade humanitarnih u trideset zemalja sveta. Od četrnaeste godine, kada je pobedila na takmičenju Makedonskog radija, počela je da proslavlja romsku muziku među neromskim slušaocima. S razlogom je u Indiji 1976. godine proglašena kraljicom romske muzike.
Tokom prve pobede na radijskom takmičenju, njen budući muž i menadžer Stevo Teodosievski primetio je talenat mlade pevačice, pa je, uz dozvolu njenih roditelja, otpočela njena muzička karijera. Na taj put otisnula se sa jednom haljinom u koferu i jednim kostimom za čoček.
U narednim decenijama, sve do smrti njenog muža 1997. godine, zajedno su usvojili i odgajali 47 dečaka. Nedavno je kazala da je u odnosu na celu karijeru i sve što je postigla u životu, njena porodica najveće blago koje ima.
„Danas imamo isto toliko snaha i čak 117 unučadi. Nedavno sam postala i prabaka na šta sam posebno ponosna i to je predivan osećaj", pohvalila se.
Iako nijednog od dečaka ona i Stevo nisu birali, nego su im dolazili sami ili dovođeni od centara za socijalni rad, a neke im je čak dovela i policija, kaže da se nisu usudili da usvajaju i devojčice.
„S obzirom da oni nisu prava braća i sestre, smatrali smo da bi u pubertetu mogli da se međusobno zaljube i zato nismo usvajali devojčice. Međutim, ja danas učim jednu devojčicu pevanju i vidim je kao moju naslednicu, a mnogima sam pomogla da se školuju,“ objašnjava tu svoju malu nepravdu koju oseća prema devojčicama baš kao da je mogla da spase svu napuštenu decu sveta. Mnoga njena deca i sami su postali muzičari. Kaže da su ih odgajali u tradicionalnom duhu, ali u bliskosti sa muzikom. Samo brojnost njene porodice dovoljna je da Esmu učini herojem, ali to ni izdaleka nije sve od njenih vrlina.
Lista institucija, organizacija, grupa ugroženih i siromašnih, kojima je Esma pomagala, nepregledna je. Živela je na granici siromaštva i u bogatstvu, ali nije prestaja da deli sa drugima sve što je imala. U detinjstvu se seća da je kupovala imaline i druge potrepštine za čistačice cipela.
„Onda me oni časte što pomognem, svi mi daju za autobus, tako da se tu nakupi puno para. Onda perem stepenice, nosim mleko, sve što stignem, da skupim pare i da sve vodim u kino,“ sećala se.
Danas ima filozofiju od velike koristi za svakog ko čuje njene reči: „Jer, morali bi ljudi da znaju da smo došli goli na ovaj svet i da goli sa njega odlazimo. Ništa ne nosimo sa sobom, pa i oni između sebe ne treba da se svađaju oko nečeg što je ničije. Svi smo na isti način spušteni na ovu Zemljinu loptu.“
Uvek govori da se trudi da bude dobar primer svima, ne samo Romima. Svima koji prolaze kroz teške trenutke da bi opet vodili dostojanstven život. Za sebe smatra „da je dobro pelcovana da ne može ništa da je otruje“, ali je, ipak, pogađaju svađe i granice na Balkanu. Njen plan još nije pao na pamet nijednom političaru, ali bi bila presrećna da jeste - „da se Balkan složi i napravi balkansku uniju, pa Evropa ako hoće da nas primi, ako neće.“
Možda i zato rekla je da će se kandidovati za poslaničko mesto u makedonskom parlamentu. „Ne tamo da sedi, nego da pomaže siromašnima“.
A nije da je političari nisu voleli. Od Tita do Sadama Huseina i Gadafija, pevala je mnogima. Na drugoj strani je kao Romkinja prošla i kroz mnoge nepravde i diskriminaciju. O tome ne voli da priča.
Više voli da razmišlja o posledicama koje će finansijska kriza ostaviti na ionako siromašno stanovništvo, o izbeglicama sa Kosova, o današanjim problemima. Dala je veliki doprinos i pomogla mnogim programima za rešavanje problema Roma i izbeglica sa Kosova. Honorarni je predsednik Crvenog krsta Makedonije čiji je aktivista od ranog detinjstva. Američki biografski institut ju je 2000. godine nagradio Medaljom časti, a Društvo romskih žena proglasilo ju je ženom milenijuma. Iste godine, na Festivalu Roma u Moskvi proglašena je Romskim pevačem veka, a dve godine kasnije uručena joj je Nagrada Majke Tereze i nominovana je za ambasadora Ujedinjenih Nacija za izbeglice u Makedoniji. Poslednjih godina najviše donira zdravstvo i obrazovanje, a posebne donacije odvaja za pojedinačne operacije.
Iza Esme i njenog supruga ostaće ansambl Teodosievski, takođe uključen u humanitarni rad. Za Stevinog života započeli su projekat Dom humanosti i Muzej muzike i tradicije. Nazvani po njima, ova dva projekta ostaće Skoplju na dar, a njena muzika i reči pune humanosti dar su celom Balkanu od koga Redžepova nesporno zaslužuje poštovanje.

Dragana Perić
(2009)