Kako je mladić bez vida i sa komplikovanim oštećenjima mozga postao jedan od najvećih muzičkih talenata današnjice?

Malo ko je pre trideset godina, kada se Derek Paravićini rodio, verovao da će ovaj izuzetan muzički talenat doživeti da prohoda, a kamoli da svira u svakoj većoj dvorani Engleske i pred gotovo svim uticajnim ljudima u toj zemlji, uključujući kraljevsku porodicu i sadašnjeg i bivšeg britanskog premijera. U bolnici Rojal Berkšir, u kojoj se rodio čak četrnaest nedelja pre termina, lekari su rekli da nema nade za njega, pozivajući se na činjenicu da nijedna beba do tada nije preživela toliko preuranjeno rođenje. Njegova sestra bliznakinja umrla je pri rođenju, a Derek je uspeo da odraste u jednog od najvećih muzičkih talenata današnjice. Potpuno slep od terapije kiseonikom koju je nedeljama po rođenju primao, Derek je u stanju da u deliću sekunde jasno razazna i preko deset tonova u nasloženijim akordima, dok je svetu danas poznato da profesionalni muzičari ne uspevaju da razaznaju više od pet.
Zbog terapije nakon rođenja Dereku su se desila i oštećenja mozga, zbog kojih je od samog početka imao teškoće u učenju da bi mu, potom, bio dijagnostifikovan i autizam. Pa, ipak, ne postoji melodija koju ovaj mladić još od ranog detinjstva nije uspeo da ponovi savršeno kada bi je samo jedanput čuo. Ovaj apsolutni sluhista, klavir svira od svoje druge godine, a njegov talenat je sa već dvadeset meseci primetila njegova dadilja Vinifred Dali, kada mu je, da bi ga zabavila, dala mali električni klavir njegovog dede. Derek je prvi put dotaknuvši dirke, odsvirao pesmu koju su tog jutra slušali u crkvi. Dvadeset meseci koje je proveo samo slušajući zvukove i dodirujući ljude i predmete, Derek je, iako “ograničen za učenje”, iskoristio da postane beba genije. Ili, “ljudski iPod-a” kako ga danas muzička kritika zove.
Njegovi roditelji su se potrudili da ga upišu u Linden Lodž školu za slepe u Londonu, gde je po prvom ulasku u muzičku sobu, seo za klavir pored učitelja Adama Oklforda i samostalno odsvirao sve što je u tih nekoliko minuta prvi put čuo od profesora. Oklford je uz Dereka ostao do danas. Uz njegovu podršku, Derek je sa samo devet godina nastupao sa orkestrom Kraljevske filharmonije. Oklford i danas uči iz talenta svog učenika, pa kaže da je uspeo da shvati da je sav nedostatak socijalnih i verbalnih sposobnosti ovog mladića, zapravo pretočen u izuzetnu muzičku nadarenost. Derek ponekad zaboravlja da tog dana ima veliki koncert, ali kada ga učitelj na to podseti, ispunjen je srećom i raduje se. Ponekad zaboravlja i šta mu tačno publika poručuje dok ne prestaje da aplaudira, pa ga Oklford podseti da im se još nekom odsviranom melodijom zahvali na aplauzu.
Derekove verbalne sposobnosti se zadržavaju na tečnim, ali veoma jednostavnim rečenicama maternjeg jezika. One u njegovoj percepciji često odzvanjaju kao eho, pa ponekad ne pravi razliku između pitanja i izjave. I druge sposobnosti su mu otežane. A, ipak, njegov muzički dar se menja i napreduje. Prema rečima njegovog tutora, ukus mu je sve klasičniji. Prema viđenju publike, kako u mnogim člancima o Dereku, prenose britanski mediji, njegov je stil virtuozniji, a improvizacije sve bolje. Derek, dakle, ne ponovlja uvek kompozicije na isti način. On u njih unosi sebe, svoj talenat i u stanju je da kompozicije koje stalno izvodi na licu mesta improvizuje do novog savršenstva.
Derekovi najbliži kažu da se on uvek ponaša kao da je veoma srećan mladić. Njegova ljubav prema muzici, čini im se, leči sve druge muke koje osoba sa njegovim teškoćama može da ima. Derekov otac kaže da se on nikada ne žali ni na šta, pa i kada mu nije dobro, on samo ljubazno zamoli za lek protiv gripa. Nikada ne plače, ali za dadiljom Vinifred koja je umrla pre dvanaest godina, bez obzira na probleme sa pamćenjem i danas mnogo pati.
Izvanredan talenat Dereka Paravićinija naučnici ne prestaju da razmatraju, dok on svira širom Evrope i na humanitarnim koncertima u Americi. Nakon što je u izboru Five TV serijala o izuzetnim ljudima današnjice, epizoda ”Muzički geniji” bila posvećena samo njemu, Dereku Paravićiniju se smeši i velika svetska slava. Karijera onih talenata čije kompozicije danas izvodi.
Derek je, kao i druga deca sa teškoćama u razvoju, imao skrivene talente koje je, za razliku većine, imao potencijal da razvije do savršenstva. Lekari tvrde da većina dece sa teškoćama u razvoju imaju nadarenosti koje ih treba samo pustiti da ostvare. Na žalost, u Srbiji nije poznat ni jedan slučaj sličan Derekovom. Na hiljade Dereka, štaviše, biva svakodnevno potcenjeno u svojim različitostima i mogućnostima da se i do savršenstva ostvare u svojim skrivenim talentima. Noseći se, pri tom, rame uz rame sa većinom, čiji biološki razvoj nije bio tako težak i zahtevan.

Dragana Perić
(2009)