Da ne bi satima pešačili po bespuću, učiteljica prevozi svoje đake porodičnim “jugićem”

Otkad je škole, otad je i đačke ljubavi prema učiteljima, i učiteljske brige prema đacima. Ali to kako učiteljica Snežana Andrić (31) i njenih šest đaka žive, uče i rade u planinskom selu Bzoviku, udaljenom 109 kilometara od Kraljeva, na visoravni Rudno između Golije i Radočela, prevazilazi mnoge već znane priče.

Svakog radnog dana, od početka pa do kraja školske godine, svojih šest đaka - pet osnovaca i jednog predškolca, Snežana već godinama usput prebrojava i svojim porodičnim “jugićem” planinskim putevima vozi do škole. Time ova mlada učiteljica ne samo da svojim đacima “putešestvije” od desetak kilometara u jednom pravcu prekraćuje za polovinu nego ih, očiglednom nastavom, podučava još i - nesebičnosti i solidarnosti!

Nebu pod oblacima, na 1.190 metara nadmorske visine, bzovička školica radi kao istureno odeljenje OŠ “Stefan Nemanja” iz Studenice, a tu Snežana i njeni “patuljci” žive i rade kao jedna porodica. Iako ima dva kompjutera, ali ne i internet, bzovička školica poseduje prastara, skromna učila i - još skromniju biblioteku. Ipak, imaju s kime i čime da uče i time se ponose.

Najstariji “patuljak” je desetogodišnja Aleksandra Božić, učenica četvrtog razreda, iz zaseoka Jevremovići, odakle su i prvak Milan Jevremović (7) i, najmlađa, Milica Jevremović (5), trenutno jedini predškolac u selu. Braća Pavlovići - Aleksandar (9) i Pavle (7), dolaze iz zaseoka Buban, sa tromeđe Kraljeva, Raške i Ivanjice, a iz “centra” Bzovika jedino je Jovana Marinković (8), koja do škole ima planinski kilometar i po!

U ovoj predivnoj i gotovo netaknutoj prirodi koja slovi i za rezervat biosfere pod zaštitom, bzovički mali ljudi žive i uče kao u bajci. Ali kad Golija i Radočelo pokažu onu drugu stranu svoje naravi, naročito zimi, onda prelepa visoravan više podseća na “bestragiju”, bogu za leđima.

Od kuće do škole u Bzoviku, učiteljica, mlada Raščanka koja se pre šest godina zaposlila u ovoj školi i ubrzo potom udomila u Rudnu, gde živi sa suprugom Petrom i kćerkama - Aleksandrom (5) i Anastasijom (3), ima “samo” šest kilometara planinskog puta. Prevaljuje ih porodičnim “jugićem”. Po lepom vremenu to nekako i ide, ali po kiši, blatu, snegu i smetovima, ni Snežana ne može bez pomoći.

A da njeni “patuljci” ne bi pešačili baš celim putem do škole, Snežana ih svakog jutra sačekuje na sredokraći - na jednom planinskom raskršću. Dotle, deca dolaze sama ili u pratnji roditelji, a potom ih učiteljica vozi još nekoliko kilometara do škole.

- Pa, kad već sama idem kolima, zašto ne bih vozila i svoju dečicu. Tako je i njima i meni put do škole kraći i lepši - skromno govori Snežana, koja je svojim đacima i učiteljica i drugarica, neretko i starija sestra ili majka.

Kad se oko podneva časovi završe, priča je potpuno ista, samo - u obrnutom smeru. Svoje male ljude Snežana opet potrpa u “jugić” i vozi do onog istog raskršća odakle mališani, najčešće sami, planinskim puteljcima kroz guste i tajnovite šume odlaze kućama do novog školskog dana koji svi - željno iščekuju.

(Izvor: Novosti, januar 2012)