Moji heroji iz detinjstva i mladosti su bili dvojaki. Osobe iz mog neposrednog okruženja i one iz, nazovimo to, spoljašnjeg sveta. Ovoga puta ne bih govorila o velikanima iz naše istorije. Naravno da su i te osobe bili moji uzori, a neke od njih sam po prirodi svoje profesije kasnije u životu imala sreću i priliku da sretnem i lično upoznam, jer sam radila 30 godina kao novinarka pre prelaska na univerzitet. Radije  bih govorila o osobama koje su najdirektnije uticale na moje odrastanje.

Imala sam tu životnu privilegiju da odrastam uz dve bake koje su svaka na svoj način bile zaista heroine, jer su odživele i preživele kletvu “imao pa nemao” i podučile me da je to  izvodljivo. Jedna se borila da opstane u okruženju koje joj nije bio naklonjeno i uvek se trudila da čini dobro svojima ali  i drugima. Osećam i danas, kad zatvorim oči, miris vrućih kifli koje je mesila za praznike ustajući u četiri ujutro da bi testo moglo da naraste i bude sve pečeno do 8.00 za doručak uz belu kafu koju je pravila od cigare. Nalazila je vremena od silnog posla čak da šije pravu odeću za moje lutke na šta sam ja bila jako ponosna i slagala sam veoma brižljivo ta odelca u pravo kožno koferče koje mi je za to poklonila. Učila me je nekim veštinama koje su mi tek kasnije u životu, pokazalo se, pomogle da prebrodim teškoće. Druga se borila još između dva rata da opstane među muškarcima koji su vladali velikim poslovnim svetom, ali i svetom ideja. Pomagala je siromašnima da ostvare svoja ljudska prava i to pro bono na sudu, ali je svoja uverenja imala hrabrosti i javno da iznese. Na primer učestvovala je na demonstracijama nakon Prvog svetskog rata za ujedinjenje Dalmacije u kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca i to sa četvorogodišnjim detetom u naručju, mojim ocem koji je to često prepričavao,  i transparentom u drugoj ruci! Uopšte je bila vrlo neobična i napredna žena za doba u kojem je živela. O njoj sam slušala i čitala u knjigama, više nego što je ona sama imala priliku o tome da mi priča, svejedno bila sam jako ponosna.

A u osnovnoj školi moj heroj je bila moja razredna koja nas je u petom razredu naučila da nije problem što nismo svi isti, da treba da poštujemo i onu decu koja su slabija, drugačija od većine i da su i oni naši drugari, a ne neko koga treba ismejavati. To je bilo tako snažno predavanje, inače provocirano našim ismejavanjem devojčice koja je sa nama bila u razredu, iako je imala problem u mentalnom razvoju, da  sam ga zapamtila do danas, a bilo je pre nešto manje od pola veka. Najpre stoga što je delovalo na nas da više nikada, ali nikada nikom nije palo na pamet ništa drugo nego da stalno od druge dece štiti našu drugaricu iz razreda, da sedi sa njom u klupi, što ranije niko nije hteo, da joj pomaže u izradi domaćih, što je za nju često bilo teško, druži se sa njom i van škole. Često se setim naše razredne, jer je ona prepoznala još tada, kada nije bilo afirmativne akcije ministarstva prosvete za inkluziju u školama, da je važno da sva deca imaju šansu i da to treba da razumeju i svi drugi đaci. Mogu samo da zamislim iz sadašnje perspektive kako je to bilo hrabro i koliko je trebalo mudrosti i umeća da decu koja su, zna se, često surova prema onima koji ne mogu sami da se brane, ubedi na lep način, a ne kaznom, da smo svi vredni  pažnje bilo da nas je priroda nagradila ili ne.  U mojoj  novinarskoj karije, ta lekcija je inspirisala moj rad.

Heroji su za mene one osobe koje pomažu drugima u svakom smislu i to ne rade  da bi promovisali sebe ili da bi iz toga izvukli nekakvu korist. Ne samo oni koji su ugrozivši sopstveni život bez razmišljanja spasli osobu kojoj je  život bio u opasnosti, već i oni koji prepoznaju da je i nekakva mala pomoć za nekog jako dragocena. Na primer da pređu ulicu, da staroj osobi ustupe mesto, da osobu koja je slaba puste u beskonačnom redu ispred sebe, da ponesu nekom nepoznatom neki teret koji nosi, a vidi se da joj/mu je jako teško, pa makar to bio samo deo puta, da komšiji usput donese nešto što je potrebno, ili da porazgovara sa starom komšinicom koja živi sama. To su sve  mali „nevidljivi“ potezi, ali za  bolji život svakoga od nas su neprocenjivi.

Da, želim zaista da izdvojim nekoliko koji bitno utiču i na moj život. Moj uzor u prepoznavanju potrebe ljudi i mogućih odgovora na te potrebe, ali i potrebe cele zajednice, kao i za otvaranje najkontroverznijih pitanja i traganja za odgovorima kako u naučno-terijskom tako i u aktivističkom domenu je emerita novosadskog univerziteta propfesorka Svenka Savić. Ceo životni put, ali i životni moto profesorice Savić, je umrežavanje ljudi i ideja i pomaganje u svakom  smislu, u mnogim oblastima svakodnevne društvene prakse.  Među prvima se zalagala za rodnu ravnopravnost, vidljivost žena u zajdenici, ali i za vidljivost  žena u jezičkoj upotrebi (upotreba profesionalija u medijima na primer).  Pitanja Romske zajednice prepoznala je pre dekade Roma... lista je dugačka... najvažnije je da je inspirisala generacije istraživača i istraživačica, ali i aktivista i aktivistkinja u raznim domenima.

Drugi heroj za mene je Ekumenska humanitarna organizacija koja deluje već više od deceniju i po sa sedištem u Novom Sadu. Sve što je uradila ne mala grupa osoba okupljena oko EHO-a znam da bi ispunila knjigu, a ne jedan tekst, kao što je ispunila duše hiljada ljudi kojima je obezbedila osnovno za život i to ne samo u onom elementarnom smislu, već i im je otvorila i nadu da bez obzira na stepen različitosti svi su ravnopravan deo zajednice. Deca, stari, bolesni, raseljeni, izbegli, marginalizovani u svim smislovima, osobe sa različitim potrebama; oni koji bi želeli volonterski da se aktiviraju u pomaganju drugima; oni koji žele da se dodatno obrazuju (škola ekumenizma); oni koji, na primer, nemaju mogućnosti čak ni da operu veš, to mogu u za to posebno uređenom prostoru EHOa da urade; stari zanati (razboji na primer) su deo edukativnog programa kojim se osnažuju  oni koji  nemaju mogućnost da rade ... i  ko zna šta sve još. Ovo je tek delić njihovog angažmana u zajednici... sebe su posvetili drugima i to je za mene herojstvo.

Za mene je herojina i profesorica dr Ana Oros, oftamološkinja iz Novog Sada koju izdvajam, ali želim da naglasim da ujedno predstavlja i sve one lekare koji su razumeli da osim medicinske tehnike i novih tehnologija, sve koji im dolaze po pomoć ipak, i pre svega, leči njihov naglašeno empatijski odnos prema svakom pojedinačnom pacijentu, kao ličnosti, a ne kao broju zdravstvenog kartona.

Moji heroji nisu ništa manje i novinari koji otvaraju svakodnevno najkontroverznija pitanja boreći se za objavljivanje informacija od javnog značaja  bez obzira na to koliko ih „čuvari kapija“ pritiskaju. Oni tragaju za istinom i svoj posao shvataju veoma odgovorno i nikada ne izgovaraju tako uvreženu rečenicu u našem društvu koja je proizašla iz malodušnosti i nemoći u borbi sa sistemom: „ne mogu mene nikad toliko malo platiti, koliko malo ja mogu da radim“.

Nesebičnost, hrabrost, poverenje u drugog i drugačijeg i prepoznavanje potreba drugih i drugačijih.  Požrtvovanost i odgovornost u svakodnevnom poslu. Osobine koje osnažuju da se upuste u nepredvidljivu situaciju bez razmišljanja da bi pomogli drugima, da se borite za prava drugih koji su u položaju da nemaju mogućnosti, ili moći, da se za njih sami bore, bez obzira na to da li ćete imati problema zbog toga; da iskažete svoje mišljenje iako u datom trenutku ono odudara od opšteg, ali ste sigurni da ste u pravu i da je vaš stav onaj koji je  za dobrobit svih.

Sva naša dugogodišnja  istraživanja analize sadržaja medija  ukazuju na to da se heroji prikazuju samo onda kada dobijaju nagrade za svoje delo, ili kada ostvare neki ekstremni uspeh, što smatram da nije problematična urednička odluka, ali jeste i te kako problematično što mediji ne afirmišu svakodnevni napor mnogih, kako ih često nazivamo, običnih  ljudi da život drugima učine lakšim, boljim. Mediji reaguju na ekstreme, dakle kada neko spase direktno nečiji život, ali ne i kada neko  celog svog života čini svakodnevicu drugih,  malo ili mnogo snošljivijom. Zaboravili smo na afirmisanje volonterskog rada, donatorstva, zadužbinarstva, odgovornog odnosa prema zajednici. Ono što je  za pohvalu su na primer  akcije poput one koju vodi B92 „Bitka za bebe“ ili RTS o afirmaciji  donatorstva  organa -  to su jako važne stvari jer život svakog od nas dotiču. Ali toga je malo, mediji ne koriste svoju moć javnog zagovaranja i zaboravljaju da je javni interes njihova ideja vodilja, pa čak i kod komercijalnih medija.

Moramo razumeti da smo deo zajednice i da će  i nama biti bolje ako činimo dobro drugima. Odgovornim novinarima je to svakodnevica.

Definitvno ne. Setite se samo priče “Sve će to narod pozlatiti” Laze Lazarevića i danas veoma aktuelne. Jako poučno štivo o našim naravima.

To morate pitati druge, moje saradnike, studente, moju decu ne znam ... smislite sami,  vi ste novinari zar ne?...

Naravno da jesu, heroji su uzor, oni nam daju model ponašanja i to u oba smera.  Ako nismo takvi da se u susretu „samih sa sobom“ postidimo i donesemo odluku da ćemo bar pokušati, ili ako sebe barem delimično prepoznamo, da nam to bude podstrek, da tako nastavimao.

Biti junak je dugoročna, obavezujuća prema samom sebi, odluka. Donesite je još danas, ne čekajte veliku priliku da biste pokazali kakav junak ste. Na primer studenti novinarstva bi to trebalo da urade još na prvom času na prvoj godini nakon što su upisali žurnalistiku, što inače nije ni malo lako i jednostavno, potrebna je za to određena  hrabrost, dakle već su učinili prvi korak.

Sajt Moj heroj će, sigurna sam, pomoći u tome.