Reči Jovana Dučića o herojima

Svaki čovek je heroj. Još i više: svaki je čovek heroj u mnogo slučajeva; čak i većma nego jednom dnevno. Nije čovek heroj samo kad svoj život stavlja na kocku, nego je on heroj i u nebrojenim malim slučajevima plemenite hrabrosti. Ali obično herojem zovemo čoveka koji sav žrtvuje sebe za dobro drugih; a takav čovek je za stare nerode bio božanstven. Postajao je kult heroja kao viših bića, čak i pre nego što je postajao kult bogova kao besmrtnih bića. Pitagoristi su bili postavili heroje između bogova i ljudi, i kao posrednike između neba i zemlje. Najveće počasti su pripadale Bogu, organizatoru svemira, a odmah zatim bogovima koji su najveća bića na svetu, i koja izlaze iz njega, kao prva posle njega, besmrtna i njemu slična, i koji su njegovi saradnici u organizaciji ostvarili. Ali ne trećem mestu, posle bogova dolaze heroji, koj su primili snagu od najvećeg bića, i zato ne mogu biti odvedeni u zlo. Oni okružuju Boga kao hor; večno su dobri i večno ozareni. Tek na četvrto mesto dolaze ljudi, koji su manji od bogova jer su smrtni. – Herakle je napravio dvanaest čudesa koja su sva učinjena za dobro dobrih ljudi, i zato je Herakle najveći heroj antičkog sveta. I Tezej i Belerofont su isto tako heroji oslobodioci. – Naš je Obilić heroj oslobodilac, dakle heroj sveštenog karaktera. Svi kosovski heroji su istog roda. Kod Troje ratuju sve ahajske vojske, i ceo grčki svet i svi grčki bogovi, zbog jedne lepe Jelene; rat između Tebe i Fokeje bio je isto tako zbog otmice lepe Tebanke Teano; a između Fokejanaca i Kireanaca zbog lepe Megiste. Međutim, na Kosovu se biju vojske srpske za ideju nebesku protiv ideje zemaljske. Na Kosovu su se borile ne samo dve vojske, nego i dve ideje: evropska protiv azijske, hrišćanska protiv nehrišćanske, ideja prava protiv ideje sile. Lazarevo carstvo nebesko, to je ideja o slobodi. Da se naša vojska odmah pokorila Sultanu i Antihristu, to bi bila pobeda zemaljskog carstva nad nebeskim. Azijske vojske tukle su se na tome polju ne za pobedu jednog ideala, nego za pobedu jedne mračne strasti. Oni su bili silni vojnici, ali zato nisu bili heroji. – Heroizam, to je snaga u kojoj ratuje božanstvo dobra protiv božanstva zla, Bog protiv sotone, pravda protiv nepravde. Herojstvo i hrabrost nisu jedno isto: hrabrost može biti bez herojstva ali herojstvo sadrži u sebi oboje: i hrabrost koja je slepa sila prirode, i ideju koja je sila svesnog i dobrog genija.
Ima momenata kad mnoge i najveće odlike čovekove postanu izlišne, a kad život traži od čoveka samo snagu železnog karaktera. Ima i momenata kad se više ne misli kako će se živeti, nego u kakvoj će se lepoti umreti. Heroj je pre svega karakter. Instinkt za život, koji je urođen čoveku, postane u njemu manji i slabiji nego čovekova ljubav za ideal, koja, međutim, čoveku nije urođena, nego samo stvorena istorijom.
Ima ljudi koji se ne boje smrti, jer nemaju ideju o smrti, ili koji umiru lako, jer su očajnici; ili poginu svojevoljno, jer nemaju osećanje ljubavi za život. Zato se umire često bez velikog bola za životom, mada je ljubav za život usađena u instinkt. Hrabrosti su zato raznovrsne. Ima ljudi koji su hrabriji pred smrću nego pred životom. Ima i ljudi koji radije umru za jednu zabludu, nego što htednu da žive za jednu ideju. Zatim ih ima koji su hrabri pred smrću, a koji su veliki plašljivci pred javnim mišljenjem. Postoji i hrabrost državnika u momentima velikih narodnih briga, kao što postoji i smelost političara pred odgovornošću. Ove su hrabrosti među sobom neuporedive. Državnik i političar bili bi možda poslednje kukavice u bojnoj vatri, a hrabar komandant bi možda uvek radije primio da komanduje vojskom u boju, nego da primi odgovornost za jednu stvar mira. Znači da smrt ima svoje heroje, a život svoje. – Dodajmo ovde da ima ljudi koji se ne boje ni smrti, ni javnog mišljenja, ni svog kralja, ali se boje svoje žene kod kuće. Svirepi rimski general Sula je bio pod teretom svoje žene Metele; a Ciceron je slušao svoju ženu Terenciju kad je osuđivao na smrt saučesnike u zaveri Katalininoj. Antonijeva žena Fulvija je bila duša trijumvirata, a Avgust je slušao Liviju. Sokrat je umro kao bog, bez straha od smrti, a međutim, trpio je za života da mu Ksantipa prospe na glavu kantu punu splačina.
Ima dakle heroja i heroja, a ima kukavica i kukavica. Niko nije do kraja ni jedno ni drugo. Prema tome herojstvo ne znači hrabrost trenutnog pregnuća, nego neograničena predanost ideji. Ovo može biti ideja o otadžbini, ili ideja o veri, ili ideja o društvu, ili najzad, ideja o svojoj porodici, domaćem miru, ljubavi za jednu ženu. Ali čovečanstvo zove herojima samo one velike duhove koji su umrli za najviši smisao o dobru, a to je ideja za koju se bore njegovi sunarodnici...... (Blago cara Radovana, Jovan Dučić)

M.H.
(2009)