Ne postoji ništa ozbiljnije na ovom svetu od ozbiljne i prerano odrasle dece.

Život udesi tako da preskoče detinjstvo, i suoči ih sa brigama i problemima koje ni veliki broj odraslih ne ume da reši. Meka postelja i miran san, zagrejana soba i sigurnost porodičnog doma... nekako prođu mimo te dece i ostanu im samo želja, dok se rvaju sa nemaštinom, bolestima roditelja i često i porugom vršnjaka.

U škoslim dnevnicima uz njihova imena obično stoje odlične ocene, ali nigde ne piše iz koliko starih knjiga uče, pod kakvim svetlom, na kakvoj promaju, koliko gladni...

Ni sa kakvim mislima tonu u san.

Maricu, Milicu i Danicu Adamović tranzicija srpskog društva izbacila je iz koloseka običnog života – pravo u ruševinu  na periferiji Smedereva. Otac i majka, vrlo brzo jedno za drugim, osatli su bez posla, i bez dvadesetak zarađenih a neisplaćenih plata. I još – bez stana koji im je po svim zakonima pripadao.

Umesto da žive životom većine – malo kukaju na skupoću ali kupuju na rate, idu na ekskurzije, raduju se novom delu garderobe – sestre su prinuđene da se staraju o obolelim roditeljima. I o sebi samima: za hranu, knjige, ogrev... cipele koje treba zakrpiti jer zima nikako ne prolazi.

One u celom stanu ukupno imaju 3 sijalice.

Ispod jedne sve tri uče, odlično. Marica je bila vukovac, Milica i danica su odlični đaci. One zanju da je jedino uspeh način da se izvuku iz ruševie na smedervskoj periferiji.

Safet je treća generacija Radojičića koja živi u istom stanu u beogradskom naselju Bežanijska kosa. Od svoje devete godine on je stub porodice koju čine još njegova bolesna baka, slepa majka i mlađa sestra. U vreme kad druga deca tek uče tablicu množenja Safet je morao da nauči kako da sa penzijom od 11.000 dinara prehrani porodicu.

Jer on i kupuje i kuva, i vodi majku na lekarske preglede, i sestru sprema i češlja za školu.  I sam uči i postiže odličan uspeh.

Safet živi na periferiji velikog grada.

On se o svojoj porodici brine kao odrastao muškarac, kao što bi to činio njihpov otac koji je umro kad je Safet imao pet godina. Njegovu slike Ferida čuva u koferu.

Kad je Zoran Antonijević oboleo od multiplkes skleroze koja ga je vezala za kolica, i noge i ruk emu učinila neupotrebljivim, i kad ga je zbog toga ostavila žena, njegova ćerka Milica imala je sedam, sin Miloš tri a Veljko dve godine.

Zoran nikako nije hteo da ga smeste u neki dom, a decu raspu po hraniteljskim porodicama – izborio se za pravo da deca ostanu sa njim.

Cena koju plaćaju što su sačuvali svoju porodicu nije mala – na sebe su preuzeli održavanje domaćinstva. Po zakonu, Zoran ima pravo na plaćenog ličnog pomoćnika, ali bilo je godina kad su deca sama morala da se brinu o ocu: da ga odvedu do toaleta, umiju, obriju, nahrane... a onda da odu u školu i da iz nje požure nazad, jer je strah da se nepokretnom i nesposobnom da pozove pomoć ocu nešto ne desi stalno bio prisutan.

Sanja i Slađana Rupar žive iza poslednje kuće u požarevačkom selu Ljubičevu, i do škole svakog dana putuju na biciklu, ili pešače, po deset kilometara tamo i deset nazad.

Iako je Sanja starija tri godine od Slađane, idu u isti, četvrti razred. Majka ih je upisla u školu tek kad im je otac umro – on je smatrao da ženska deca treba da ostanu kod kuće.

Deo očeve penzije pripada njegovoj prethodnoj ženi, pa Sanja i Slađana, sa majkom, i šestogodišnjim bratom, žive od 11.000 dinara mesečno. Da bi se prehranile, u dvorištu čuvaju dve ovce, dve svinje i kokoške. Posle škole, sestre očiste obore i nahrane stoku.  Okopavaju baštu, peru, cepaju drva... Potom pišu domaće zadatke.

Kad im nešto iz gradiva nije jasno, one nemaju od koga da zatraže pomoć. Njihova majka Vera nepismena je, i tek su je ćerke naučile da sriče slova. Ali Vera zna koliko je škola važna za njenu decu – redovno odlazi na roditlejske sastanke i kontroliše njihov uspeh.

Šesta emisija DRUGAČIJE DETINJSTVO na programu je u nedelju 06.05.2012. u terminu od 17:00 časova na RTS1