Svakog vikenda vlasnik kioska brze hrane pripremi po 50 obroka za sugrađane koji žive u nemaštini

Vlasnik kioska brze hrane „Kengur" u leskovačkom naselju Dubočica Dejan Savić svakog vikenda besplatno podeli po 50 obroka penzionerima i siromašnim porodicama.

Porcije kuvanog ručka sa hlebom i salatom dobijaju materijalno ugrožene porodice sa malom decom i najsiromašniji penzioneri.

Dejan Savić je do pre nekoliko meseci držao pogon za šivenje košulja “Koton”, ali je morao da ga zatvori, kako kaže, zbog jeftine ponude Kineza. S brzom hranom je krenuo pre pet meseci I od samog početka deli nedeljni ručak siromašnim komšijama. Kaže da se ideja za ovo rodial spontano:

U naselju Dubočica žiivim 38 godina, poznajem većinu ljudi i znam kako žive, pogotovo penzioneri. Imoji roditelji su penzioneri i znam kakva su im primanja. Ljudima je stvarno potrebna pomoć i drago mi je što mogu da im koliko-toliko olakšam egzistencijalne muke. Ovo nije neki izdatak za mene, a njima puno znači – kaže Dejan.

Dodaje da je sa zadovoljstvom prihvatio i dvoje mališana – brata i sestru, učenike obližnje škole “Trajko Stamenković”, koje mu je doveo direktor te škole.

- Po izgledu se videlo da im je potrebna pomoć. Bili su uplašeni, suznih očiju. Sjajna deca, a bez dovoljno hrane. Svi mi imamo decu i treba da pomognemo najpre njima. Pitao sam njihove roditelje da li se slažu i oni nisu imali ništa protiv. Sada svakodnevno dolaze kod mene na ručak. Potrebna im je pomoć i u graderobi – dodaje ovaj dobrotvor.

U „Kenguru" se subotom i nedeljom postavi veliki lonac i u njemu se pripremi između 50 i 60 obroka. Kuvaju se pasulj sa kobasicom, gulaš, paprikaš, kupus, makarone sa piletinom. Svako jelo je sa mesom.

- Bog da čuva Dejana što pomaže sirotinji. Moj sin i ja smo korisnici Narodne kuhinje, ali ona ne radi vikendom i da nije ovih obroka, ne znam kako bismo pregurali subotu i nedelju. Evo već treći mesec kako dolazimo i uvek dobijemo malo veću i baš ukusnu porciju, pa nam nešto ostane i za večeru - priča Marina Pešić.

U naselju Dubočica živi oko 15.000 ljudi, a među njima je dosta penzionera sa najnižim penzijama.

- Ja sam ovde i radnim danom uvek nešto mi ostave za hranu jer znaju da sam ostao bez posla da imam problema sa zdravljem, a nemam nikakva primanja. Radio sam 22 godine u Umipeku i evo dočekao sam da me Dejan izdržava - priča Dragan Stevanović.

Slične su priče i drugih koji dolaze po hranu kod „Kengura".

- Nemate pojma koliko mi znače ovi obroci jer sa penzijom od 9.000 dinara imam za komunalije i za 20 dana da se prehranim. Radio sam 33 godine u ciglani i, eto, dočekao sam da me drugi hrane. Teško mi je što moram da dođem, ali nije sramota biti sirotinja, sramota je da se krade - jedva čujno priča Jovan Simonović.

Na području Leskovca registrovano je oko 250 ugostiteljskih i objekata brze hrane. „Kengur" je jedino mesto gde sirotinja može da dobije besplatan ručak.

- Ljudi u mom naselju nisu bogati i nemam neke bogzna kakve pazare u „Kenguru", ali ako želite da nekom pomognete, uvek može da se nađe rešenje. Neću ja propasti zato što spremim tih pedesetak obroka, mislim da je to najmanje što moja porodica može da učini za ljude koji su u nevolji. Vaspitavan sam da pomažem, a isto tako smo supruga i ja nastavili sa našom decom. Ćerku Katarinu od 13 godina i desetogodišnjeg sina Nikolu naučili smo da podele užinu sa nekim ko je gladan, a nema da kupi sendvič. U gradu ima puno kioska sa brzom hranom i mislim da svako od njih može da spremi bar desetak obroka za ugrožene porodice. U Leskovcu ima puno gladnih ljudi i smatram da je dužnost onih koji bar nešto imaju da pomognu onima koji ništa nemaju - objašnjava Dejan Savić.

U Narodnoj kuhinji u Leskovcu obroke dobija 600 porodica, a prema evidenciji Centra za socijalni rad, još 800 porodica pripada grupi najsiromašnijih. Narodna kuhinja deli obroke od ponedeljka do petka.

(Izvor: Pres, Politika, jun 2011)