Oni su se oduvek isticali sposobnostima i dobrotom, bili neko na koga je vredelo da se ugleda. Svako vreme, međutim, ima svoje junake...

Ko je vaš heroj? Najmlađi bi kao odgovor na ovo pitanje verovatno naveli imena svojih omiljenih sportista, ljubitelji stripova pomenuli bi Supermena i Spajdermena, načitani ljudi odlučili bi se za Don Kihota, idealisti za Če Gevaru ili pak Gandija. Postoji li neko jasno određenje za heroja? Španski filozof Fernando Savater kaže da je "heroj čovek koji kroz svoja dela pokazuje vrlinu". Za sve nas heroj je neko ko se ističe sposobnostima i dobrotom, neko na koga možemo da se ugledamo. Tako je još od pamtiveka. Predanja drevnih naroda puna su priča o podvizima Ahila, Hektora, Gilgameša i Beovulfa. Svi ovi junaci odlikuju se velikom hrabrošću i snagom volje, osobinama koje možemo da pripišemo i herojima današnjih generacija. Ali, za razliku od Spajdermenove, sudbina antičkih heroja bila je i tragična.

Za stare Grke heroj je uvek bio kalos kai agathos, to jest lep i dobar, a njegovi ciljevi su čast i besmrtna slava. Najčešće potomci božanstva i smrtnika, heroji su uvek deo prošlosti, uzori koje starije generacije ostavljaju u amanet potomcima. Poruka bajki koje smo slušali kao mali ili ih sad pričamo svojoj deci uvek je ista: bez obzira na to kakav je svet oko tebe, ako si dobar i čestit, to će ti se uvek isplatiti. Grčki filozof Aristotel tvrdio je da "se vrline ne mogu opisati, niti naučiti na apstraktan način, već treba da oponašaju dela izuzetnih pojedinaca". Ali nemaju svi heroji sudbinu koju bismo i sebi poželeli. Grci su smatrali da "nema ničeg lepšeg od čoveka nastradalog u cvetu mladosti". Ovakvo mišljenje nije se promenilo ni vekovima kasnije. O ruskom revolucionaru Mihailu Bakunjinu neko je napisao sledeće: "Heroj je dragocen i neophodan, ali ga ipak treba ubiti narednog jutra." Zašto baš tako? Dovoljno je i zamisliti Ahila kao šezdesetogodišnjaka koji se žali na bolove u leđima i setno priča o prošlim vremenima, možda baš sedeći za stolom s ćelavim Odisejem. Nema ničeg herojskog u toj sceni, zar ne? U želji da svoje heroje održi večno mladima, predanje im uvek odredi ranu smrt. Kad bi Herakle i Perisej, pošto završe herojska dela, mogli da se penzionišu i vode običan život, izgubili bi veliki deo svoje draži.

Nije baš svako ponašanje grčkog heroja bilo vredno hvale. Za drevne narode heroj je morao da se ponaša tako da ga malo ko razume, da bude hirovit, naprasit, pa i sebičan. Upravo ova sposobnost da dublje proživi svoje strasti i strahove činila ga je tako posebnim. Ahila su proslavile hrabrost i neprikosnovena vojna veština, ali se upak durio kao malo dete zbog svađe s Agamemnonom. Glavni junak drugog Homerovog epa, Odisej, pokazao se kao vešt lopov i lažljivac. To su osobine koje danas smatramo nepoželjnim, ali nekada su bile odlike pobednika.

Za pravog heroja nije postojao strah od smrti ili potreba za samoočuvanjem, jedino je bilo važno pobediti. Kako bi postigli cilj, bili su spremni na sve: za Ahila odlazak u rat nije značio moguću, već sasvim izvesnu smrt, cenu koju mora da plati za sticanje slave. Na dnu lestvice njihovih vrednosti nalazila se porodica. Premda lepi i naočiti, većina heroja bili su samci. Ko je hteo da se dokaže kao junak i istakne svoje ratničke vrline, nije imao vremena za žene. Štaviše, ljubav je najčešće bila najveća prepreka. Tokom putovanja ka Italiji, trojanski junak Eneja zastao je u Kartagini gde se zaljubio u kraljicu Didonu, ali bio je primoran da je ostavi kako bi ispunio svoju sudbinu – da ode na obale Lacija i osnuje novi grad.

Prva promena u predstavi heroja dogodila se tokom rimske epohe. Uzorni građanin koji čini dobro državi i zastupa njene vrednosti zauzeo je mesto epskog heroja. On više nije polubog, već smrtnik koji čini velika dela, ali ne za sopstvenu dobrobit, već u slavu domovine. Ovakav "narodni junak" nije potrajao koliko i grčki heroji. Samo nekoliko vekova kasnije, zamenili su ga Isus, apostoli i mariri. Hrišćanski uzori bili su odsečeni od ovozemaljskih dešavanja. Ne samo da ih nije zanimala država, već su postajali njene žrtve i borili se ta carstvo božije. Tako su vera u boga i milosrdnost postale deo palete herojskih vrlina. Kad su se u 12. veku pojavile chansones de geste (francuski epovi) njihovi junaci su bili hrišćani, ali su imali mnogo zajedničkog sa Homerovim herojima. Ronald, vojskovođa pod komandom Karla Velikog, ostrašćen i sklon preterivanju, dosta podseća na Ahila. Poginuo je u bici kod Ronsevoa braneći svog kralja i hrišćansku veru od Mavara.

Daleko drugačiji od svih ostalih su heroji romantizma, nastali u 18. veku. Najviše što može da uradi jedan bružuj je da sedi u naslonjači i u knjigama potraži primere heroizma kakvih više nema u stvarnosti. Romantičarski heroj je retko kad pobednik, društvena pravila ga sputavaju i primoran je da im se povinuje kako bi opstao. On postaje psihološki heroj koji pomaže drugima da prežive u svetu koji je prestao da ceni vrlinu.

Današnji heroji oslikavaju vrednosti savremenog društva. Sportisti, muzičari, glumci, političari, povednici u "rijaliti emisijama" postaju novi uzori. Neki pravi, a neki ne. Ali kao i oni pre nas, uvek možemo da pogledamo u prošlost u potrazi za pravim herojima.

(Izvor: Politikin zabavnik, decembar 2010)